INTERVJU: IDRIS ELBA LETI SAMOSTALNIM PUTEM

Uz titulu viteza koja mu je dodeljena za rad na borbi protiv zločina počinjenih nožem i upravljanje novim društveno korisnim projektom, Elba sada pokušava da se privikne na novu ulogu: samog sebe

Piše / By Hayley Campbell
Fotografije / Photography by Fanny Latour-Lambert
Zahvalnost / Courtesy by Condé Nast Publications Ltd,

Idris Elba sedi u separeu restorana svog polurenoviranog kluba otvorenog tipa na Notin Hilu, ruku raširenih poput Isusa na krstu. Oči su mu zatvorene, a lice okrenuto ka sveže okrečenoj tavanici. „Dobro, društvo“, kaže, iako sam tu samo ja. Govori kao da predvodi neku vrstu meditacije: „Želim da legnete i zatvorite oči. A sada zamislite kako se iza vas oseća neka toplota, a vi se pitate: Šta je sad to?“ Pauza. „Reći ću vam šta je u pitanju: ulje. Nalazite se u tiganju i vi ste jaje na oko. A sada ćete da se ispržite.“

Njegovo telo kreće da pucketa i skakuće poput jajeta na velikoj toploti, prsti mu odskaču kao belance koje cvrči dok se širi oko žumanceta (njegove glave). Na sedam sekundi ovaj čovek postaje jaje na oko.

Naglo prestaje i smeje se, odmahujući glavom. Pre nekoliko godina, postao je prvi pokrovitelj organizacije „Immediate Theatre“ usmerene na mlade iz Heknija, gde će jednoga dana, možda, držati ovakvu vežbu iz glume. Sa mog mesta u separeu, jasno je da se šali. Mada, možda se i ne šali: upravo ga je isti ovaj glumački podsticaj i usmerio na ovaj put pre mnogo godina. Dok su drugi dečaci zazirali od toga da ispadnu glupi, sve do čega je taba Elbi bilo stalo bilo je da li je uverljiv u svojoj ulozi. „Polovina dečaka je bila u stilu: Šta kog đavola ovaj radi?!“ rekao je. „A onda bih ih ja pitao, ‚Kako sam vam izgledao?‘ ‚Glupo.‘ ‚Jel da? Ili sam ipak izgledao kao jaje na oko?‘ Jedino mi je to bilo važno.

„Ljudi koji su veoma samosvesni imaju problem da se toga oslobode“, dodaje on o zaziranju od toga da ispadnemo glupi. „Moj sin, 11 godina ima, divan, lep dečak. Prilično je svestan sebe. Celog života mu govore kako je prelep. Nema tu ništa loše, ali čim pomisli da ga ljudi gledaju ne želi da ispadne šašavo. Mislim da ja nisam tako odrastao – nisu me obasipali komplimentima čitavog života. Nisam bio tako samosvestan, a možda ni sada nisam, u izvesnoj meri.“ Ponovo kreće da se mrda kao jaje na oko koje se prži i prasne u smeh (bez namere za igrom reči).

Generalno se smatra da je Elba kul lik, toliko kul da je pre nekoliko godina počelo da se šuška da je on sledeći novi Džejms Bond (kad to spomenem, on u šali prevrće očima i kreće da se spušta na stolici sve dok ne vidim samo njegovu maramu za glavu). 
Postao je poznat glumeći kul lika: Stringera Bela u seriji „Žica“, hladnokrvnog narko-bosa koji organizuje svoje „kriminalne, jebene zavere“ kao da su legitimni poslovi. 

Međutim, Elbina karijera obuhvata sve, od duboko ozbiljne uloge umerenog vojnog kapetana plemena Hutu tokom genocida u Ruandi („Ponekad u aprilu“) i Nelsona Mandele u filmu „Mandela: dug put do slobode“ do pridruživanja Marvelovom filmskom univerzumu kao Torov saveznik Hejmdal. Čak je igrao i zajedno sa Tejlor Svift u mjuziklu „Mačke“, koji je naišao na oštre kritike. Često ga, iz razloga koji su povezani sa njegovim kul stavom i snagom karaktera koji opstaju uprkos mjuziklu „Mačke“, vidimo u ulozi spasioca sveta: 2025. godine igrao je i premijera Ujedinjenog Kraljevstva („Šefovi država“) i predsednika SAD-a („Kuća dinamita“). Ljudi se još uvek raspituju da li će igrati i Bonda, više od 15 godina otkako je ova priča krenula. Ja sam ga samo pitala o tim govorkanjima.

„To nikada nije bilo legitimno. Uvek su to bile samo priče“, rekao je Elba. Krenule su prilikom italijanske premijera filma „Zrno utehe“, koja je održana dan nakon izbora za predsednika SAD-a 2008. godine; Danijel Krejg je izjavio da pobeda Baraka Obame sugeriše da je došlo vreme za tamnoputog Bonda. Elba kaže da su obožavaoci jednostavno tu ideju prihvatili i razvili dalje. „Oduvek sam smatrao da to nije realno“, rekao je. „Džejms Bond je napisan kako je napisan s razlogom. Ali, to je za mene bio kompliment. Mislim, takođe, sa stanovišta realnosti, da se pojedinim tržištima to jednostavno ne dopada. Bond je velika stvar u čitavom svetu. A ne bi se svoj publici svideo tamnoputi muškarac, Afroamerikanac, u ulozi Bonda. Ne vole to u svojoj kulturi. I tačka.“ On, takođe, smatra da nije baš neophodno da se Bond menja. „Bond je toliko nerealan da mu izvesna doza stvarnosti dobro dođe, ali nemojmo pokušavati da ga učinimo preterano politički korektnim. Mislim da morate biti načisto s tim o čemu se tu radi: o eskapizmu. Ne pokušavajmo da udovoljimo ukusu celog sveta. Neka Bond ostane Bond.“
Ako i postoji zajednički imenilac u njegovoj karijeri, čak ni Elba ne bi znao da ga pronađe. Mislio je da će slediti put kakav je imao Sidni Poatje – ozbiljan glumac koji je igrao samo ozbiljne uloge. To se, međutim, nije dogodilo. Ali, počeo je da režira – krimi-dramu iz 2018. godine „Jardi“ i predstojeću ekranizaciju predstave „Tako to ide“ u kojoj je glumio u pozorištu Donmar Warehouse 2005. godine – i kaže da upravo tu može da izgradi karijeru kakvu je mislio da će imati kada je bio na samom početku. „Kada režiranje ne bi bilo opcija za mene, ne znam koliko bih se još bavio glumom“, rekao je. „Želim ponovo da osetim inspiraciju. Mislim da inspiracija dolazi iz posmatranja drugih glumaca i oblikovanja i navođenja ljudi da izgovaraju tekst drugačije.“ Elba takođe koristi ovu nepredvidivu karijeru u svoju korist: drugi glumci možda ne bi mogli da odrade ulogu koje se on lati čisto iz zabave, poput uloge u ekstravagantnom filmu „Gospodari svemira“ – u kom igra Eternijinog brkatog zapovednika naoružanja Dankana i koju je odigrao samo zato što voli Hi-mena. „FISTO!“ uzvikuje i podiže pesnicu. (On čak ni ne igra ovog lika iz Gospodara univerzuma.) Još nije video kako izgleda završeni film, ali ja jesam. „Jesam li bio smešan?“ pita me, tobože ozbiljno, stavljajući ruku ravno na sto kao da nešto zahteva. (Bio je smešan. Lakne mu kada to čuje.) „To sam, brate, zbog sebe uradio. Sećam se da sam uzeo scenario, razmišljao, uhhhhh...“ Zaškiljio je kao da s mukom odmerava opcije. „U ovim godinama, uz stvari koje sam radio i stvari koje trenutno radim, mogu li da glumim u ovakvom filmu i provučem se bez posledica? Pomislio sam: Dođavola, zašto da ne?

„E, to se zove promena glumačke podele“, kaže on. (Dankan je u originalnoj priči riđokos.) „Zbog toga mi je bilo pomalo nelagodno. A onda sam pomislio: Ma, o čemu ti to?! Dankan može biti bilo koje boje! Pa on, pobogu, ima zelene noge!“

Uprkos imidžu kul tipa, Elba je u stvarnosti pomalo šašav – ili se, bar, toliko uživi u svoje šale da nimalo ne brine hoće li se izblamirati. Kaže da nikada nije imao problem s onim glumačkim zadacima poput „zamisli da si prženo jaje“ (od kojih bi se ova novinarka najradije sakrila u tolalet od blama) jer je kao dete mnogo vremena provodio sam. Ako ste odrasli u porodici sa mnogo dece gde svi neprestano motre jedni na druge, to se teško može zamisliti. „Imao sam bujnu maštu jer tako morate kada ste jedino dete u porodici. Igrate sve te uloge, razgovarate sa sobom, sa svojim igračkama“, rekao je. Elbi je i dalje nelagodno kada je u centru pažnje on kao osoba. Kaže mi da mrzi intervjue i trebalo mu je vremena da prihvati ovaj sa mnom.

„Nemam ništa protiv ako se oblikuje kao sjajan razgovor: „Hajde da malo prošetamo, da se zabavimo“, kaže on, pokušavajući da me razuveri da mu ovo nije baš potpuno mučenje. Rukom mi daje znak ka restoranu koji kreće da mi pokazuje. To je nekadašnje mesto za žurke koje se zvalo „Laylow“ u Golborn Roud-u, koje on sada pretvara u višenamenski centar namenjen lokalnoj zajednici, a koji, koliko shvatam, danas želi delimično da koristi kao taktiku za skretanje pažnje. Na zastorima je izvezena ganska pesma od 10 stihova, kao svojevrsno priznanje uličnom broju ove zgrade i novom imenu kluba: Broj 10. Skele okružuju ovu četvorospratnicu koja se nalazi u podnožju Trelik tauera, zgrade u brutalističkom stilu koja je, kako se smatra, poslužila kao inspiracija za Balardov roman „Visoki soliter“: Na ovakvom mestu je i Elba odrastao – kao mali je bio di-džej i puštao muziku u lokalnom pabu Middleton Arms, koji se nalazio u senci njegove stambene zgrade u opštinskom vlasništvu, sada srušenog Sidar Korta u Hekniju. Upravo ga je odrastanje u tako multikulturalnoj, duboko socijalnoj zajednici učinilo takvim kakav je, a on pokušava da upravo taj svet ponovo stvori ovde. Više mu se dopada da priča o klubu nego o sebi. „Ali, ako je to fazon ‚sedi i budi zanimljiv‘? Onda nemam baš ništa da kažem“, kaže on, oslonjen laktovima na sto, s licem zarivenim u šake. „Ne znam šta da ti kažem! Jednostavno ne znam.“ Smeje se kroz prste. „Kada mi se dogodio uspeh, shvatio sam da mi ne smeta da budem prženo jaje, ali da mrzim da budem ja.“
„MOGU PO CEO DAN DA DRŽIM SLOVO O SVEMU I SVAČEMU, NOSIM MAJCU KOJU ONDA SVI ŽELE DA KUPE, KAKVA GOD BILA. TREBALO BI DA NEŠTO KAŽEM.“

Sve ovo se kosi sa time gde se Elba danas nalazi u životu: proglašen je herojem, ne samo u svetskim časopisima, već je to učinio doslovno kralj Engleske. Proglašen je za viteza u okviru Novogodišnje liste počasnih odlikovanja za 2026. godinu zbog zalaganja za mlade, uključujući njegovu kampanju protiv zločina počinjenih nožem pod nazivom „Ne zaustavljaj svoju budućnost“ (Don’t Stop Your Future). Prošle godine je na Bi-Bi-Siju objavio dokumentarni film „Naša kriza kriminala počinjenog nožem“ (Our Knife Crime Crisis) u kojem je o mogućim rešenjima diskutovao sa premijerom Kirom Starmerom, kraljem Čarslom i majkama žrtava. „To je potpuno suprotno onome što sam maločas rekao“, priznaje Elba. „Našao sam se na samom čelu, u centru, za govornicom“. Sve je počelo njegovom objavom video-obraćanja direktno u kameru na društvenim mrežama 2019. godine, kada ga je preplavio osećaj nemoći zbog stalnih vesti o mladima koji se međusobno ubijaju. Od tada je priča dobila zamah.

„Slušao sam izveštaje svakog dana, situacija je bila beznadežna“, rekao je. Sada se nalazimo na spratu u prostoriji okupanoj svetlošću u kojoj se nada da će lokalni frilenseri rado raditi na svojim leptop-računarima („Da li biste vi radili na ovakvom mestu?“ pita me, u svojevrsnom brzom ispitivanju tržišta, izvlačeći jednu stolicu kako bih mogla da sednem). Plastična folija leprša na šanku. Kutije šampanjca – pošto je Elba suvlasnik brenda vina i žestokih pića Porte Noire – nalaze se složene u ćošku. „Bilo je skoro kao da bih, da sam mlađi, rekao: Brate, mogao bih da nosim nož sa sobom, a da to niko ne zna. Mogao bih da izbodem nekoga, a da to niko ne zna.“ Jer je situacija izgledala potpuno beznadežno. A onda sam pomislio: Pa, mogu po ceo dan da držim slovo o svemu i svačemu, nosim majicu koju onda svi žele da kupe, kakva god bila, i onda, pa, trebalo bi da nešto kažem. Imam decu. Da se išta dogodi mojoj deci, bio bih slomljen“, rekao je ozbiljno. „Tako se to dogodilo. Nije bilo u fazonu: Jao, hoću da vodim kampanju.“ Bilo je više kao: „Zar niko ništa neće da kaže?“ Nazvao je samog sebe pojačalom.

Mnogo ga je pogodilo i ono što se u javnosti govorilo o zločinima počinjenim nožem: da je kriva pop-kultura. „Ja sam di-džej. Pravim muziku. Slušao sam te gluposti,“ kaže on, a onda, imitirajući glas neupućenog, snobovskog radio voditelja koji se besno raspravlja i zamahuje pesnicom, izgovara: „To sve muzika podstiče!“ Izgleda ogorčeno. „Ne, to nije tačno. Odjebite. Nije to zbog filmova, niti zbog muzike. Muzika i umetnost su u načelu ogledalo života. Dakle, iz samog života izbija ta agresija. Ako je ima u muzici, to je zato što je ima u životu.“

Kada je Elba bio tinejdžer, a izgledao je znatno starije i već je tada imao bradu, pomagao je svom stricu koji je bio di-džej na svadbama, pa bi preuzimao miksetu kada bi se on umorio. Stric mu je i dalje velika inspiracija. „Čovek sa toliko mana. Toliko ih ima“, kaže Elba. „Ali, trošio je svoje vreme da bi se spustio na moj nivo. Da bi sa mnom razgovarao. Učinio je da se osetim starijim nego što sam bio. Učinio je da se osetim...“ kaže praveći se važan „ ...kao da sam odrastao“. Elba je nastojao da sledi njegov primer i razgovara sa mladima direktno. U svom dokumentarcu, on razgovara sa žrtvama i posećuje počinioce krivičnih dela u zatvoru, mada, kako sam kao narator u filmu kaže, ponekad je jedina razlika među njima u tome ko je pobedio u tuči tog dana. On daje klincima vreme da govore u programu, ne samo odraslima koji razgovoraju o tome kako da problem reše spolja. Pozivao je mlade ljude da sednu s njim za isti sto za kojim je sedeo sa kraljem.

„OVI MLADI LJUDI GLEDAJU U TAKOZVANE VLASTI I PITAJU SE: KO SU OVI LJUDI? JER ONI GLEDAJU PREKO NJIH, NE SPUŠTAJUĆI SE NA NJIHOV NIVO. ONI SE S NJIMA NE IDENTIFIKUJU.“
„U našoj zemlji vlada kriza, u celom svetu vlada kriza, a mladi ljudi su pomalo u fazonu: Šta, koji moj?“ Ne mogu da se identifikuju s tim“, kaže on. „Ja sam mogao da se identifikujem sa svojim stricem jer se on spuštao na moj nivo. Ali ne mogu da ga razumem kad vozi ford kapri, pije tenents pivo i puši kroz otvoren prozor na kolima. To nije moj život. Ali mogao sam da se identifikujem s njim kada je pričao sa mnom, na mom nivou, kada je razumeo ono što sam ja. To je imalo veliki uticaj na mene. Ovi mladi ljudi gledaju u lidere – takozvane vlasti – i pitaju se: ‚Ko su ovi ljudi?‘ Jer oni gledaju preko njih, ne spuštajući se na njihov nivo. Oni se s njima ne identifikuju.“

Ovaj klub predstavlja nastojanje da se indirektno ponudi nešto drugo, ukoliko oni to žele. Na krajnjem spratu, radnici bučno zakucavaju eksere u zidove studija za snimanje, i za muziku i za podkaste, gde Elba planira da snima programe u okviru kojih će učiti klince da koriste opremu. Odvodi me u podrum, prostor obložen drvenim panelima sa miksetom, malom pozornicom i podijumom za igru. Elba prevuče rukom preko praznog šanka i kaže, sećajući se žurki dok se ovo mesto zvalo Laylow: „Bilo je dobrih večeri ovde. Dobra su to vremena bila.“ Pre nekoliko godina, dovodio bi kolege glumce ovde da se opuste posle medijskih obaveza. Prolio je on među ovim zidovima mnogo znoja puštajući muziku kao di-džej. Stepenice sa zadnje strane kluba, koje je nekada koristio kako bi izbegao paparace, sada ga vode gore do novih novcatih studija. U ovoj zgradi, Elba prepliće potpuno različite niti svog života.

Jedna od stvari kojima se nada jeste da će na ovom mestu voditi filmski klub, onakav kakav je njemu bio pokazao šta je moguće izvan njegovog kvarta – klub za klince tipa „film nedelje“. Za Elbu je to bio subotnji matine gde se prikazivao TV film „Spajdermen“ u bioskopu Rio, u Kingsland High Street-u, kada je imao devet ili 10 godina. Još uvek se živo seća trenutka kada je shvatio da su preokrenuli kameru kako bi izgledalo da Spajdermen šeta po zidu zgrade: „Bio sam u fazonu...“ Elba širi oči i oponaša padanje u nesvest, prisećajući se koliko je bio zapanjen ovim jednostavnim efektom. Video je da je moguće napraviti magiju. To su gluposti, ali gluposti koje mogu da naprave ljudi; to je bila magija nadohvat ruke. „Prosvetljenje“, rekao je. „To je bio trenutak kada sam se zaljubio“.
Ono što on želi jeste da ovo mesto bude izvor inspiracije, na prostoru gde inače ne bi bilo ničega. „Inspiracija se teško pronalazi“, kaže Elba.

Sve to zahteva energiju koja se graniči sa bezgraničnim. Elba sada ima 53 godine. Njegov kolega Džon Sina i voditeljka podkasta Ejmi Poler dive se njegovoj sposobnosti da noću radi kao di-džej posle celodnevnog snimanja, a da se onda sledećeg dana pojavi na setu kao da se ništa nije desilo – na stranu tek njegov rad u korist lokalne zajednice ili njegove nedavne napore da u Africi izgradi filmsku industriju. Elba čak i kija s više energije nego što je ja inače imam. („Ne poznaješ čoveka dok ga nisi čuo kako kija“, kaže on nakon iznenađujuće visokog poluvriska. „E, sad me poznaješ“.) „Usporavam sada“, tvrdi. „Ali pune su mi torbe. Torbe energije“, kaže on, mada malo kasnije ispušta jedno hnnghhhh dok ustaje sa stolice, jer je juče jurcao na snimanje svoje hit Bi-Bi-Sijeve detektivske serije „Luter“, što se nije svidelo njegovim mišićima kuka i zato što je „previše star za ovo sranje“. Odakle onda sva ta energija? Doprinelo je tome što je napunio jubilarnu 50. godinu života, kaže on, mada je to krenulo i ranije. Elba zna tačno kada su se stvari promenile: pre 13 godina. Zastaje pre nego što počne o tome da priča, kao da nije sasvim siguran da želi. „Gledao sam kako mi tata umire“, kaže. „To mi je, brate, promenilo život“.
Bilo je to početkom 2010-ih godina kada se njegov otac Vinston razboleo od raka pluća, a Elba taj period u svojoj karijeri opisuje kao „uvrnut“. Živeo je u Americi od kasnih 1990-ih godina, ali se preselio u Englesku kako bi bio uz oca: „On je bio moj čovek, znaš na šta mislim?“ Vinston je godinama radio u fabrici Ford u Dengamu, sklapao je automobile; pre nego što je Idris postao poznat, i on je tamo radio. „Kao jedino dete u porodici, imate nešto drugačiji odnos sa roditeljima“, kaže on. Dve sezone serije „Luter“ su već bile izašle, a treća je bila u pripremi. Kako je vreme prolazilo, da bi platio za privatno lečenje svog oca Elba je prihvatio još jedan posao – „glupi film sa Šonom Penom“ pod nazivom „Strelac“. „Hteo sam da pokušam da spasem ćaleta“, rekao je. Još uvek je snimao taj film kada mu je otac umro.

„Dok je umirao, bio je u nekoj vrsti kome. I pri poslednjem udahu, otvorio je oči. Stajao sam tačno iznad njega, ovako, držeći ga za ruku –“ Elba ustaje sa stolice, pogleda okrenutog nadole ka licu koga nema. Uzdiše. „Pogledao me je pravo u oči.“ Seda ponovo na stolicu. „Medicinski posmatrano, verovatno nije gledao u mene. Ali, osetio sam kao da jeste.“ Taj trenutak kada je život napustio telo njegovog oca uticao je na promenu njegovog pogleda na svet, kao da su se tekstonske ploče pod njim pomerile. „To je to“, kaže. „Svaka strepnja, svaki stres koji je imao, stvari oko kojih je brinuo, stvari koje nije mogao da ima, stvari koje je želeo, stvari koje je postigao – sve je to nestalo. Nestalo. Kao da je u pitanju bio sto“, kaže on, pljesnuvši rukom o sto ispred nas. „Bio sam u fazonu: To se, znači, dešava kada umremo? To me je oduvalo. Ne volim o tome da pričam, jer me potresa, ali to je nešto što mi je apsolutno promenilo život. Eto odakle potiče ta energija. Imao sam i pre toga energije, ali kada sam video kako život nestaje...“ Razrogačio je oči. „Uh!“

Nakon što mu je otac preminuo, Elba je zatražio odsustvo sa snimanja filma sa Šonom Penom. Hteo je da bude sa svojom porodicom, sa majkom. Odsustvo mu nije odobrena, i on kaže da je situacija loše rešena. (Produkcijska kuća je, s druge strane, rekla da bi želela da se „sve drugačije odigralo“. Kaže da se zalagala za odlaganje snimanja, ali da je na kraju odlučeno da to nije izvodljivo.) Tako da je Elba vraćen na snimanje usred tek preživljenog gubitka. „Najluđe od svega je to što je trebalo da snimamo scenu u kojoj sam ja na groblju“, kaže on. Ako pogledate neki od trejlera, u prvim kadrovima možete videti Elbin lik na groblju, među ožalošćenima i nadgrobnim spomenicima. „To je za mene bio težak period.“

Elba potom izgovara reči pesme, što često čini, a ovog puta je to stara jamajčanska poslovica. „To je mnogo jak stih iz jedne rege pesme, neću da je pevam“, kaže s osmehom. To je pesma grupe The Gladiators, “Looks Is Deceiving” (Izgled vara), koja je izdata 1976. godine. „Krava nikad ne zna za šta joj služi rep sve dok joj ga mesar ne odseče“, citira Elba. „Dok ti se muve skupljaju na licu, a ti ih rasteruješ, ni ne pomišljaš na to kako to radiš. A radiš to repom. A onda kad ga nema, nema ga. Pa tako kad sam video kako moj otac, koji je bio moj idol, moj heroj, napušta ovaj svet, bio sam u fazonu: Au, jebote.“

„SVE ŠTO OD NAS OSTAJE JESTE NASLEĐE KOJE ČINI ONO ŠTO SMO URADILI. TO JE ZA MENE VAŽNO.“

Za Elbu je to bilo kao ponovno rađanje. „Njegov poslednji dah bio je moj prvi, iskreno rečeno. Znaš, ne bih da budem poetičan, ali bilo je ono kao...“ Zatvara oči i sada mirno i odlučno izdahne. „Šta ću ja sa svojim životom? Jer, evo ovako ću završiti jednog dana. A ne želim da odem žaleći što nisam uradio, nisam pokušao, ili što sam proveo čitav život pretvarajući se da sam neko, mislim...“ Zastane, praveći grimasu, prisetivši se da mu se posao sastoji od toga da se pretvara da je neko drugi. „Ja sam glumac“, kaže on. Ponovo je ozbiljan. Stvarno to misli: „Samo stvarno želim da to proživim, brate.“

Čuju se udarci. Usmerava ponovo pažnju na zgradu. „Hoćeš da ti još nešto pokažem?“
Elba me pita da li sam za kafu pošto je podne; još nije doručkovao, i eto nas sada na Golborn Roud-u u potrazi za kofeinom. Usred je priče o tome kako je upoznao detektive za rešavanje ubistava dok se pripremao za ulogu u seriji „Luter“, kako su, ako ste u krizi, oni upravo ljudi koje biste želeli pored sebe, jer mogu da zanemare svoja osećanja dok se bave praktičnim stvarima, bez obzira na to koliko one bile strašne, kada ugleda preko puta čuveni portugalski kafić-pekaru Lisboa Patisserie. „Jao! Pecivo!“ kaže, i samo što ne krene da se provlači između automobila kada se odjednom zaustavi da bi instinktivno zaštitnički proverio da ja neću iskoračiti ispred nekog vozila. U kafiću-pekari, Elba se raspameti uzvikujući „oooo“ i „aaaa“ dok gleda u izloženo lisnato pecivo punjeno kremom, vanilom i čokoladom, naređano visoko iznad police sa toperima za torte za obeležavanje prve pričesti. (Elba očigledno obožava pecivo; prvobitno se kao di-džej na piratskom radiju zvao Mr Kipling, po čuvenom britanskom brendu kolača i peciva. Kasnije će mi ispričati kako mora da krene sa fizičkim treningom za Netfliksov filmski serijal „Izvlačenje 3“ i priznaje, skoro u očajanju, da mu je ovo poslednje pecivo koje će pojesti.) Ustremljuje se na „nekakvu pogačicu“ (zapravo „bolo de arroz“, vrsta mafina sa karamelizovanom šećernom koricom) i naručuje kutiju koju će odneti nekolicini zaposlenih u klubu.

Dok uzima tartove od jagoda, pite sa jabukama i pet portugalskih kolača „pastéis de nata“, mušterije počinju da obraćaju pažnju na njega. Dve omalene žene u 60-im godinama sa debelo iscrtanim obrvama i zlatnim narukvicama uspevaju da skupe hrabrosti da ga zamole za selfi. Elba se saginje kako bi se zajedno fotografisali dok one petljaju s telefonima. Jedna druga žena koja čeka u redu prekida razgovor preko telefona da bi ga slikala, a zatim ponovo nastavlja da ćaska kao da se ništa nije desilo. Još ljudi mu prilazi da bi se s njim fotografisalo, a dosta ih još ostaje uskraćeno za to kada je kafa konačno spremna. Elba uzima naše kafe s pulta i mi zbrišemo odatle. Bio je veseo sve vreme, smešio se za svaku fotografiju, ali se očito vrpolji od nelagode: morao je da bude svoj.

Natrag u klubu, s pecivom razbacanim ispred nas, pitam ga o čemu najviše razmišlja. „Ne sviđa mi se što ću na to nailaziti“, misli na kafić-pekaru i neplanirano fotografisanje, „i mrzim što mi se to dešava, ali istovremeno uživam u tome što se to događa svima drugima“, kaže. „Mrzim to. Samo želim da sam u zenu, ni tamo ni ovde. Provodim mnogo vremena pokušavajući da prevaziđem samog sebe. Postoji taj čitav kliše o tome da su glumci takvi mučenici“; kaže on, a crte lica mu se spuštaju nadole poput pozorišne maske s tragičnim likom. „Stalno čujem alarme u glavi čim skliznem u kliše. Eto, o tome razmišljam. Da se toga otarasim.“ Počinje da čisti mrvice sa stola u ruku.
Njegov fokus na mlade je deo toga, ne iskupljenja, već nečeg drugog. „U toku je smena generacija u svetu“, kaže on. „Generacijski, ljudi mojih godina stoje na izlazu. A ta nova generacija koja se danas rađa, šta ona može da očekuje? Šta želimo da im ostavimo? Za to živim. Jer kad se nađemo u toj prostoriji, kada nas budu oblačili poslednji put, sve što od nas ostaje jeste nasleđe koje čini ono što smo uradili. To je za mene važno.“ Onda skreće pažnju na mene. „Jel tebi to važno?“

U tome je suština. Elbu interesuje ne samo ono što on sam radi, već i mogućnost drugih da rade ono što žele da rade: da li imaju infrastrukturu za to, ili život koji je dovoljno oslobođen noževa i nasilja pa da imaju vremena da pokušaju. Koliko god sam ja njega intervjuisala danas, toliko je i on mene ispitivao o tome šta radim sa svojim životom. Kaže mi da bi bio oduševljen ako bih ga pozvala za godinu dana da mu kažem da sam krenula na detektivski kurs, što mi je on bio preporučio. On jednostavno želi da ima ulogu u usmeravanju života koji nisu njegovi, tako da šta god da ostavi za sobom bude veće od onoga što će se samo nalaziti na mrtvačkom stolu.

Ali kaže, ničim izazvan, da mu reč „heroj“ ne prija. „Ja sam samo glumac koji ima sve te ambicije“, kaže on. Uspeo je da postigne to što jeste zahvaljujući slobodi da bude svoj, pa brine da bi zbog pritiska jer ga smatraju herojem, bilo da ga takvim proglašava časopis ili kralj, možda bio primoran da se uštogli, da postane manje svoj, manje šašav, odnosno da potisne tu svoju „prženo jaje“ stranu. „Borim se s tim, pomalo. Odgovornost, prihvatanje odgovornosti, u fazonu: Da! Ja sam heroj za primer! Ja sam uzor! Nisam. Nisam savršen, toliko nisam savršen“, kaže. „Teško je održati se na toj tankoj granici, na toj prelomnoj tački: ili si heroj, ili nisi – odluči se, šta si? A ja sam nekako u sredini. Nisam jurio za tim da postanem vitez. Niti sam se trudio da postanem heroj u očima javnosti – ja ne jurim za tim.“

Ovaj klub predstavlja i posao i pokušaj da spoji sve ono što može da ponudi – čudno, hibridno mesto za čiji opis još uvek traži prave reči dok se ono postepeno oblikuje oko njega. Možda će uspeti, možda neće. Ali on ni u kom slučaju ne želi da bude maskota. On, u suštini, iskreno želi da radi za šankom. „Ne želim da budem šef“, kaže Elba. „Ne želim da budem policajac. Ne želim da budem premijer. Samo želim da ponudim mogućnost. Da li me shvataš?“