Ako je serija Peaky Blinders proslavila irskog glumca, da li će ga nuklearni blokbaster Kristofera Nolana lansirati u stratosferu?
Budući da je tokom intervjua velika tajnovitost vladala u vezi sa ovim naslovom, Cillian Murphy se bori sa onim šta sme i šta ne sme da kaže o svojoj glavnoj ulozi u filmu Oppenheimer, najnovijem ostvarenju Christopher Nolana. Marfi je dobio stroga uputstva da ne govori o sadržaju filma. To je nezgodno, naročito ako ste već doleteli u Irsku i posetili ga kod kuće da biste ga intervjuisali upravo o tome kako je bilo glumiti fizičara koji je nadgledao stvaranje atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki.
Dakle, da, evo nas ovde u praznoj sobi na spratu restorana u blizini Marfijeve kuće u Monkstaunu u Dablinu i smišljamo kako ovo da uradimo. Soba je mračna, sunčev zrak prodire kroz jedini krovni prozor i osvetljava mu crte lica kao da je pozira za portret Žerikoa. Jedina buka koju čujemo u pozadini je tiho zujanje frižidera za vino. Marfi ne podnosi intervjue, na trenutke deluje vidno namučen. Kad ga upitam da li je zadovoljan Oppenheimerom, opušta se. „Jesam, da“, izgovara. „Ne volim da gledam sebe, to je jebeni pakao, ali to je izvanredan film. Veoma provokativan i moćan. Delimično podseća na biografiju, ponekad na triler, čak i na horor. Raspametiće ljude", dodaje. „Ono što Nolan radi sa ovim filmom, malo te sjebe.“
Nolan bi se složio. Reditelj je nedavno izjavio da su neki nakon gledanja bili zatečeni, „apsolutno uništeni... nisu mogli da govore.“ Što zvuči kao loša stvar, ali to je verovatno zbog 214 hiljada nastradalih Japanaca, u velikoj meri civila. Kai Bird, istoričar i koautor knjige „Američki Prometej”, biografije o životu J. Roberat Oppenheimera iz 2008. godine na kojoj je film zasnovan, je rekao da se od gledanja filma još uvek „emotivno oporavlja“, pojašnjavajući da je to „zapanjujuće umetničko dostignuće.“
Pogledajte i: Intervju: Tom Henks objašnjava sve
Marfijevu glumu nazivaju zadivljujućom, glasine kažu da je „dostojna Oskara.“
Ovo je vrlo moguće. Iako ga Holivud možda ne poznaje kao glavnog glumca, ovaj tihi, ali intenzivni glumac dugo je slavan u Velikoj Britaniji i Irskoj, pre svega zbog svog devetogodišnjeg staža na seriji „ Peaky Blinders” u kojoj glumi ja Tomyja Schelbija. Otkad smo ga prvi put ugledali na ekranu, pažnju nam je privukla njegova isklesana glava u kontrastu sa prozirno plavim očima, nalik renesansnoj slici Svetog Sebastijana.
Karijeru je započeo u pozorišnoj predstavi „Disko svinje“ (“Disco Pigs”) Enda Walsha, a zatim i u istoimenoj ekranizaciji. Posle toga je glumio u „28 dana kasnije“(28 Days Later), „Pauzi“ (“Intermission”) i „Vetru koji njiše ječam” (“The Wind That Shakes the Barley”) Ken Loacha. U prethodne saradnje sa Nolanom spada trilogija “Mračni vitez” (“Dark Knight”), „Početak“ (“Inception”) i „Dankirk“, „značajne prekretnice u mojoj karijeri“, kaže Murphy i dodaje da bi Nolan mogao da bude „savršen reditelj.“
Producentkinja Emma Thomas, Nolanova supruga, bila je ta koja je pozvala Marfija jednog popodneva dok je bio kod kuće sa ženom, umetnicom Yvonne McGuinness i dva sina tinejdžera. Nolan zapravo nema telefon niti imejl i ne koristi računar. „On je najanalognija osoba koju ćete sresti.“ Dakle, Ema je rekla da bi Kris želeo da malo popričaju i dodala reditelju slušalicu koji je rekao: „Kilijane, voleo bih da igraš glavnu ulogu u ovoj novoj stvari.“ Marfi pokušava da se priseti svoje reakcije na tu vest. „Ostao sam bez teksta. Ali oduševljen. Više nego oduševljen.” Za Marfija je karakteristično da mu se boja glasa ne menja dok ovo priča. Bio je toliko zapanjen da je morao da sedne. "Um ti jednostavno eksplodira."
U nedostatku tročasovnog filma, pažljivo gledam trominutni trejler. Kadrovi naleću munjevitom brzinom uz otkucavanje Gajgerovog brojača. Tu je Marfi, kratkih leđa i bokova, podiže naočare iz 1940-ih na vrh nosa, plavi i crveni atomi lete ka njemu, narandžasto svetlo, belo svetlo, zamračenje, ćutanje. Ogromna eksplozija sa pogledom na svemir u pozadini. Čuje se Marfijevo pripovedanje: „U trci smo protiv nacista / a ja znam šta znači / ako nacisti imaju bombu.“ Zatim se vidi Matt Damon u ulozi dežmekastog vojnog generala Leslija Grouvsa (Leslie Groves), nadležnog za projekat Menhetn: „Imaju prednost od dvanaest meseci.“ Marfi ga ispravlja, podižući cigaretu u njegovom smeru: „Osamnaest.“
Laknulo mi je što vidim da je povratio deo težine koju je izgubio zbog uloge. Koža mu se opustila preko lobanje, pegav je na jagodicama koje imaju oštar oblik kao orlovsko krilo. Bio je odlučan da verno prikaže naučnikovu siluetu „sa niskim šeširom zavrnutog oboda i lulom“, testirajući sebe da bi video koliko malo može da pojede. „Postanete pomalo konkurencija sebi, što nije zdravo. To ne savetujem”, dodaje. Ne želi da kaže koliko je kilograma izgubio niti koju hranu mu je nutricionista savetovao da izbaci. Ugovor o poverljivosti podataka? „O ne, ne želim da govore: Kilijan je izgubio toliko i toliko kilograma za tu ulogu.”
„Ovo je bilo za potrebe posla i prilično dobro smo ga obavili. Neizbežno sam počeo da se takmičim sa samim sobom i svim tim, ali imalo je svrhu. Bio je vrlo mršav momak. I potpuno svestan sebe. To mu je dalo jedinstvenu, posebnu vrstu siluete koja je od njega napravila ikonu. A kad imate tu težinu, to utiče na način na koji hodate, na to kako vam stoji odeća, očigledno menja oblik vašeg lica i sve to. Tako da je to bilo veoma korisno za lik. Ali zaista ne želim da pravim veliku stvar oko toga da ne kažu: Kilijan je toliko mnogo smršao.”
A opet, munjevita brzina kojom je Nolan radio, putujući preko SAD-a, olakšala je preskakanje obroka. Marfi je počeo da zaboravlja na hranu isto kao i na san.
„Kao da si u nekom jebenom vozu koji se ne zaustavlja. Prasak za praskom. Spavate po nekoliko sati, ustanete, krenete ispočetka. Održavala me luda energija, prekoračio sam ivicu i više nisam brinuo ni o hrani niti o bilo čemu. Bio sam tako u tom, stanju hiper…”,napipava reč, „hiper nešto.
Ali bilo je dobro jer je moj lik bio takav. Nikada nije jeo”, dodaje. Openhajmer je preživljavao uz Česterfild cigarete i duple martinije čije su ivice umočene u limetu. „Cigarete i lule. Kod njega se smenjivalo to dvoje. To je ono što mu je na kraju presudilo”, dodaje Marfi, aludirajući na naučnikovu smrt od raka 1967. godine. „Popušio sam toliko lažnih cigareta za vreme ovog filma i serije „ Peaky Blinders”. Moj sledeći lik neće biti pušač. Cigarete ne mogu biti dobre za vas. Čak i biljne cigarete sada imaju zdravstvena upozorenja.”
Pokrećem temu metodske glume i Marfi naginje glavu mršteći se. „Metodska gluma je neka vrsta... Ne“, kaže on, čvrsto, ali sa poluosmehom. Oppenhajmer je imao mnogo crta koje su ga definisale, uključujući hodanje na prednjem delu stopala i glasovni tik koji je zvučao kao nim-nim-nim, ali Marfi nije želeo da se bavi imitacijom. Nolan je opsednut neposlušnom, tršavom kosom pa smo se dosta vremena bavili time. I glasom. Marfi se pita šta je dozvolilo jednom teorijskom fizičaru da pristane na eksperiment za koji je znao da bi mogao da uništi čovečanstvo. Da li je to bila kombinacija ambicije, ludila, zabluda ili duboke mržnje prema nacističkom režimu. „Moralno je plesao između kapi kiše. Bio je složena ličnost, kontradiktoran, polimat, izuzetno intelektualno privlačan i harizmatičan, ali”, zaključuje, „krajnje nespoznatljiv.”
„Slušaj, ovo nije spojler“, kaže i oprezno se nagne, „ali u njegovom ranom životu desili su se prilično zabrinjavajući i veoma eksplozivni incidenti.” Oni se nalaze u filmu i u knjizi, dodaje Marfi. Pretpostavljam da cilja na postdiplomske studije na Kembridžu 1926. godine kada je Openhajmer na sto profesora prema kome je gajio komplikovana osećanja neadekvatnosti i ljubomore stavio otrovnu jabuku. To je nesumnjivo bio pokušaj ubistva. Međutim, Openhajmerovi bogati njujorški roditelji požurili su da ga pošalju na psihoanalizu. Dijagnostifikovana mu je „dementia praecox“, pojam kojim su se objašnjavali simptomi koje danas povezujemo sa šizofrenijom.
Ne baš negativcima, iako je Marfi igrao nekoliko, uključujući Strašilo (Scarecrow) u „Mračnom vitezu”(“Dark Knight”) i Jacksona Rippnera u „Crvenom oku” (“Red eye”). „Zlikovci su dobri ako su dobro napisani. Međutim, ako se ponavlja ista nota ili tropa, onda postaju dosadni.” Voli da se scenario proteže glatko u sve uglove ljudskog stanja, u „sve nijanse.“ Istovremeno treba da razumete njegovu izuzetnu sposobnost da prikaže unutrašnje stanje dok fizički ispoljava intenzivnu emociju bez reči, samo uz ogromnu energiju. Zapravo ovo mi radi i danas, kad god u razgovoru skrenem s puta.
Iako se Nolan uglavnom ne bavi ljubavnim temama, Oppenheimer predstavlja značajan pomak u tom pogledu. Izjavio je da je aspekt ljubavne priče „snažniji nego bilo šta što sam ikada radio.“ Sadrži kadrove nagog Marfija i Florence Pugh koja igra bivšu Oppenhajmerovu verenicu kao i scene seksa. Tu su i komplikovane scene sa Emily Blunt koja tumači Oppenhajmerovu suprugu, „koje su bile prilično teške.” Marfi se postideo: „Dobio sam stroga uputstva da ništa ne odajem.”
Pita me da li znam šta su testovi iz hemije. „Stave dva glumca u prostoriju da vide da li između njih postoji fluid, a svi producenti i reditelj sede za stolom i gledaju. Ne znam koju metriku koriste i zvuči blesavo, međutim ponekad nastane hemija između glumaca i niko ne zna da objasni zašto." Pokušava da kaže kako njegove scene sa Blant i Pugh sadrže ovu vrstu hemije. Prisan odnos sa Emily Blant (igrali su zajedno u filmu „ A Quiet Place II “) je bio tu da „publika svakako dobije nešto gratis“, objašnjava. „Mogao sam da budem ranjiv, otvoren i da isprobavam stvari. Bilo je trenutaka kada sam joj, sećam se, rekao: „Ne bih to mogao da uradim ni sa kim sem sa tobom.“
Emily Blant je nedavno rekla da Kilijan tokom snimanja nije išao na glumačke večere jer mu je „mozak bio previše umoran.“ Robert Downey Jr. je rekao da mu se ponekad činilo da ga je „stavio na led.“ Na pitanje koliko je igranje Oppenheimera uticalo na njega odgovara „Bila je to velika uloga i imali smo pitanja sa kojima smo se borili, o etici i moralu. A Chris je napisao scenario u prvom licu. Znao sam da je ogroman deo težine na mojim plećima, iako smo imali neverovatnu postavu. Osećao sam odgovornost u vezi sa igranjem ove uloge. To je način na koji radim. Veoma sam opsednut poslom i nemam baš vremena za druženje. A u ovom filmu sam redovno preskakao večeru, znate, tako da nisam bio zabavno društvo. Ali tako je bilo, to je samo priroda posla.”
Murphy i Christopher Nolan razgovarali su o tome kako je zamalo dobio ulogu Betmena. Postoji li deo njega koji misli da je možda bilo najbolje što nije? „Da, mislim da je tako bilo najbolje, jer smo dobili izvođenje Christiana Bale-akoji je izvanredno izneo tu ulogu. Nikada sebe nisam smatrao pravim fizičkim primerkom Betmena. Za mene je to oduvek bio Christiana Bale.”
Tom Hardy se nije pojavio u ovom Nolanovom ostvarenju? „On je jedan od najboljih glumaca u poslu. Razvili smo veliko poverenje i kontakt i mislim da postoji dobra energija između nas dvojice. Voleo bih da ponovo radim sa njim. Možda će se raditi film „Peaky Blinders” pa ćemo uspeti da sarađujemo. Nisam siguran."
Marfi (47) je odrastao kao najstarije od četvoro dece u Corku. Otac mu je bio državni službenik, a majka učiteljica francuskog jezika. Njegova porodica je pripadala srednjoj klasi i bila muzički potkovana. Otac „može da uzme u ruke bilo koji instrument“, brat je svirao klavir pa su se redovno nalazili u „seansama tradicionalne irske muzike.“ Police s knjigama bile su pune književnosti, radio često uključen, dok nekvalitetan TV-program nije bilo toliko zastupljen. Iako je život kod kuće bio užurban, roditelji su ga naučili francuski i irski i poslali ga u privatnu akademsku školu za dečake u kojoj se igrao ragbi. „Dobio sam sve od obrazovanja“, izgovara suvo.
Nastavlja o tome koliko mu se nije dopadao koledž Presentation Brothers i prenaglašeno ispijanje alkohola pa je našao utehu svirajući gitaru u bendu, mnogo je vežbao, a danas kaže da ne želi da „kritikuje školu. Čujem da je sada super.” Nešto u vezi sa ovim iskustvom ipak deluje uznemirujuće. Imao je jednog prijatelja sa kojim se druži i danas „tako da nisam bio izopšten.“ Igrao je ragbi prvih nekoliko godina, ali ga je napustio, „jer su se svi odjednom obrušili na mene.“ Da li je to bilo nesrećno vreme? Meškolji se. „Bilo je ok. Bio sam malo nestašan, upadao sam u nevolje, a ništa nisam prijavljivao. To nije bila idealna škola za mene.”
Biti glumac se preslikava na ličnost. U tome uopšte ne uživam. Ne razumem zašto se od mene očekuje da budem zabavan u televizijskoj emisiji
Upisao je i napustio studije prava na univerzitetskom koledžu u Corku što je stvorilo određene nesuglasice sa roditeljima. Kada sam ga upitao da li će njegovi sinovi pohađati Univerzitet u Dablinu, kaže: „Šta god žele.“ Nastavio je da svira sa bendom, svojom prvom kreativnom ljubavlju, ali onom koja mu je izmakla. Kada im je diskografska kuća Acid Jazz ponudila ugovor, odbili su ga iz više razloga. On pre svega zato što je mislio da nije dovoljno dobar. I dalje piše i svira kod kuće, ali tvrdi da nećemo čuti nijednu njegov pesmu, nikad.
Neobičan je razgovor sa Marfijem. Istovremeno je pričljiv o glumi, književnosti ili idejama, a suzdržan kada su sve ostale teme u pitanju. Iz prethodnih intervjua naslućujem da se bavi temama koje su mu bliske - kao što je izražavanje emocija u Irskoj i potrebe da se empatija uči u školama. Ali kada pokušam da dođem do suštine, zatvori se i emituje energiju kao da je nuklearni reaktor.
Kasnije, u drugom kontekstu, priznaje: „Tvrdoglav sam, a nemam samopouzdanja, što je užasna kombinacija. Ne želim da iznosim ništa što ne smatram izvanrednim.” Očigledno ne voli publicitet, ispitujući me zašto se određenim temama vraćam i ponavljam njegove izjave koje sam pročitao na drugim mestima. Gotovo da mogu da ga zamislim kako se žali supruzi dok u kući sa pogledom na Irsko more pripremaju večeru: „Još jedan koji postavlja ista jebena pitanja.”
Kad bi mogao da se izvuče od odlazaka u Cannes, od stajanja na crvenom tepihu, obučen po svom običaju kao za sahranu, sa gelom u kosi i rukama u džepovima. Kad bi šarenim mikrofonima od pene koje mu guraju u lice mogao da okrene leđa, uradio bi to. Zaista bi. Ne, sad mu je sinulo, ima nešto lošije od crvenog tepiha, a to su gostovanja u emisijama. Reč talkshow izgovara kao da oseća bol u grudnom košu, kao da je usiljeno prepričavanje anegdota da bi se izmamio osmeh lažnom Bogu šou biznisa – publici, najveće pojeftinjenje dobrog ukusa poznato čovečanstvu.
„Gostujem zato što sam ugovorom obavezan da to obavljam. Samo to istrpim. Uvek mi je bilo teško. Ponovio sam to mnogo puta.” Trznem se kad shvatim da je opet to uradio. I to industriji koja ga hrani. Ruke mu se polako podižu u znak odbrane: „Ok, želim samo da naglasim da sam veoma privilegovan. Presrećan sam što radim ono što volim. Zaista sam imao sreće. Ali biti glumac se preslikava na ličnost. U tome uopšte ne uživam. Ne razumem zašto se od mene očekuje da budem zabavan u televizijskoj emisiji. Zašto?"
Nastaje neprijatna tišina. Kažem da me podseća na Naomi Osaku, teniserku koja je odbila da razgovara sa novinarima posle Frenč Opena 2021. godine. Kaže da stoprocentno saoseća sa njom „jer zašto bi morala da nastupa?” Onda malo popusti: „Razumem. To je neka vrsta ekosistema u kojem film hrani publicitet koji hrani emisije koje opet hrane želju za gledanjem filma. To tako funkcioniše. Pretpostavljam da jednostavno nisam dobar u tome. U intervjuima, u ovim stvarima”, pokazuje rukom na mene. Kaže da će nakon što se danas rastanemo silaziti niz stepenice razmišljajući o svemu što mi je rekao i misliti o tome kako je sve rekao pogrešno. „Znate li šta je rekao Samuel Beckett?” Rekao je: „Nemam stavove koje bih razmenio. To volim. Tako bi intervju trebalo da izgleda.”
Vraćamo se temi umetnosti, napetost nestaje i on ponovo postaje šarmantan. Nakon Openhajmera završio je i „Male stvari poput ovih“ (“Small Things Like These”), adaptaciju sjajne pripovetke Claire Keegan, smeštenu u irski gradić na čijem se rubu 1985. godine nalaze manastir i perionica svete Magdalene. Marfi je veliki obožavalac Keeganove. Priseća se kako je morao da navuče kapuljaču preko lica čitajući u vozu njen roman „Foster” (2010) jer se rasplakao. Dok su on i reditelj serije „ Peaky Blinders “Tim Mielants u njegovoj dnevnoj sobi predlagali ideje za saradnju Marfijeva supruga je predložila: “Small Things”. „Ne, nema šanse“, rekao je Marfi. "To je već neko uzeo." Međutim, kada je pozvao svog agenta, saznao je da je naslov slobodan. Marfi mu je rekao: „Ne, mora da se jebeno šališ.“ Zatim je predložio Metu Dejmonu koji je sa Benom Aflekom napravio studio. "Odatle je sve išlo veoma brzo."
Uvek pokušavam da isečem tekst u scenama. Volim filmove koji postavljaju velika pitanja, a onda odgovore prepuštaju publici
Marfi igra Billa Furlonga koji je, da bi stvar bila smešnija, čovek koji ne voli mnogo da priča. Keeganova piše u lakim potezima i to je ono što Kilijan voli u umetnosti – osećaj da vas ne udaraju idejama po glavi. Tako i on pokušava da se ponaša, dodaje. „Uvek nastojim da isečem tekst u scenama, jer osećam da to može da se prenese. Kao kad vidite osobu u vozu kako razmišlja ili vozi auto, a vi je posmatrate i osećate energiju koja struji iz nje. To je vrsta glume koju volim. U mnogim filmovima i na televiziji, žele da iseku te delove da bi odmah krenula akcija. Volim filmove koji postavljaju velika pitanja, a onda odgovore prepuštaju publici.” Možda to leži u osnovi njegove povučenosti prilikom davanja intervjua? Ne oseća potrebu da objašnjava.
Još uvek smatra da je „suludo“, što je poslednja perionica svete Magdalene zatvorena 1996. godine, što je u Irskoj bilo ilegalno kupovati kondome do 1985. godine, što je razvod legalizovan tek 1996. godine. I dalje se živo seća hiljada ljudi koji su dolazili da vide statue svetaca kako se pomeraju dok je odrastao u Corku. “Ludilo. Koliko daleko je zemlja stigla od tada, sada smo društveno napredniji. Ali moramo se baviti svojom prošlošću. A umetnost je bolji način nego svi ti izveštaji o perionicama.“ (Nakon toga mi je poslao imejl: „Nacija se zapravo suočava sa nerazrešenom kolektivnom traumom. Ko zna koliko će trajati da se izleči, ali snažno osećam da umetnost, film i književnost mogu da pomognu u tom procesu. To je ljubaznija i nežnija vrsta terapije. Nadam se da naš film može na svoj način da pomogne u tome.”)
Budući da je fin, velikodušan i gostoljubiv i ne želi da se osećam loše zbog našeg susreta, završava razgovor predlažući mi najbolja mesta u Irskoj koja treba da posetim. On i njegova porodica ostaju ovde preko leta. Neće putovati avionom, njegov rodni grad Cork udaljen je samo nekoliko sati. Preporučuje mi da pročitam knjigu „Brian“ Jeremy Coopera, a tu je i studijska izložba Frensisa Bejkona koju bi trebalo da pogledam pre nego što odem.
Ipak, pre nego što odem želim da ga upitam šta je naučio glumeći Oppenheimer-a. Pre svega, kaže, naučnici razmišljaju drugačije. Znao je već to. Tumačio je fizičara Robert Capa u filmu „Sunčanica” (“Sunshine”) (2007) Danny Boyle-a i družio se sa naučnicima u Evropskom centru za nuklearna istraživanja u Ženevi u kome se nalazi veliki hadronski sudarač, najveći akcelerator čestica na svetu. „Večerao sam sa svim tim genijima. Nikada neću razumeti kvantnu mehaniku, ali me je zanimalo kako nauka menja njihovu perspektivu." Pitao ih je za mišljenje o važnim temama - ljubavi, politici, mestu čoveka u univerzumu, „beskonačnosti ili čemu god da to jeste. Oni imaju potpuno drugačiji način obrade informacija od nas. Sećam se da je jedan naučnik rekao: „Ne verujem u ljubav. To je biološki fenomen, razmena hormona između ženke i mužjaka. To je sve. Ljubav je glupost.” Marfi lupka rukom po stolu. "S tim se očigledno ne slažem."
