INTERVJU SA KEANU REEVES-OM: TAJNE UNIVERZUMA

On je jedan od najvrednijih i najomiljenijih holivudskih glumaca. Dok sledeći deo njegovog epskog filmskog serijala Matrix stiže na veliko platno, Tom Lamont upoznaje čuvenu senzibilnu zvezdu.

Keanu Reeves pokriva lice obema rukama. Dugački slapovi glumčeve razbarušene, zift crne kose vijore se s jedne na drugu stranu dok odmahuje glavom. Reeves, koji ima 57 godina, nedavno je objavio novi Matrix film. To je prvi nastavak u tom čuvenom naučno-fantastičnom filmskom serijalu sa početka veka, kada je vizuelno fantastična trilogija – The Matrix, The Matrix Reloaded and The Matrix Revolutions – uzdrmala blokbaster bioskope do temelja. Upravo sam mu pričao kakav je nezaboravan izlet za mene predstavljao taj prvi Matrix film, davne 1999. godine, kada sam ga gledao u prepunom, bučnom bioskopu punom ljudi, koji nisu bili u stanju da sede mirno od uzbuđenja. Takođe sam upravo priznao Reeves-u da ću ga, kada The Matrix Resurrections postane dostupan, preko različitih platformi, verovatno strimovati kod kuće.

Činim ovo samo sa namerom da ga, kao lagani podsetnik, nateram da priča o Holivudu u 2022. godini, čudnom vremenu za šou-biznis, uz mere opreza zbog Covid-a i napretka u tehnologiji striminga koji kombinuje, kako bi toliko filmova bilo dostupno za kućno gledanje u isto vreme kada se pojavljuju u bioskopima. Međutim, možda je Reeves neko ko oseća stvari dublje od većine, jer odjednom počinje da me preklinje, kroz isprepletane prste: “Čoveče? Ne strimuj taj film... Nemoj je..no da strimuješ taj film.”
Ovaj razgovor se odvija na Zoom-u, u nekoliko vremenskih zona - veče je u Londonu i jutro u njegovom Los Anđelesu. Po sopstvenom priznanju, on nije jutarnji čovek. Kao mlad glumac, rekao je svojim agentima da, ako žele da dobije ulogu, ne smeju da ga šalju na audicije pre 11 sati. Na njegov pomalo umorni vajb dodatno utiče to što se Reeves tek vratio u LA nakon snimanja filma u Parizu. Džet leg je učinio da se probudi jutros u 6 ujutro. Popio je kafu, pojeo bananu, popušio American Spirit Blue i obukao se u uobičajenu crnu majicu, crne teksas farmerke i crne čizme. Sada je u Zoom pozivu sa mnom, zuri između svojih ruku i pita: „Šta si ti, lud? Da li ćete strimovati novi Matrix na laptopu?
Njegova haranga se nastavlja, sve glasnija (“Bože moj, čoveče”) i ekscentričnija (“Momentalno ću rezervisati mesto u bioskopu za tebe, Tomase”) sve dok mi neko suptilno, dražesno treperenje iz njegovih očiju nije dalo do znanja da me Reeves zadirkuje i da je to radio sve vreme. Kosa mu štrči pod smešnim uglovima nakon što ju je sve vreme vukao. Tapše se po kolenima, osmehuje se i blago kaže: “Mislim, naravno, strimuj ako moraš”.

Ovo detaljno izlažem kako bih ilustrovao Reeves-ov način izražavanja, koji je ekscentričan, gluposti pomešane sa ozbiljnošću, i uopšte nije sličan bilo kojoj drugoj poznatoj osobi sa kojom sam razgovarao. Ima smisla za kanadsku ironiju sa pokeraškim licem (odrastao je u Torontu) i manirnu rezervu za koju pretpostavlja da je deo nasledstva od njegove mame (ona je odrasla u Hempširu). “Mislim da postoji engleska formalnost koju moja mama poseduje, i to je takođe postalo deo mene”, kaže on. Reeves-ovi prijatelji su u prošlosti govorili da je on prvenstveno slušalac, a tek onda govornik, i ja u njemu prepoznajem neke od trikova pasivnog sagovornika. On je nepokolebljiv u tome da pusti tišinu da traje. Posle izjava, ponekad ih ponavlja u sebi tiho, kao da preispituje reči zbog mogućih nedostataka. Kad god mu se postavi pitanje koje ranije nije čuo, on ima tendenciju da pogleda u daljinu i razmisli neko vreme pre nego što da kratak, čvrst, dobro formulisan odgovor.
Kada sam ga pitao koje osobine definišu dobrog slušaoca, Reeves je ostajao nepomičan toliko dugo da bih pretpostavio da je naša Zoom konekcija propala. Zatim odgovara: “Mislim da je to interesovanje i briga. Zanima me svako s kim razgovaram. Stalo mi je do te osobe.”

Njegovi roditelji su se upoznali na plaži u Bejrutu. To je bilo šezdesetih godina prošlog veka. Oboje su bili slobodni mladi putnici. Reeves-ova majka, Patricia je pobegla iz Engleske. Njegov otac, Samuel, bio je Kinez sa Havaja, koji se takođe nigde nije trajno nastanio. Nakon što je Reeves rođen 1964. godine, porodica se preselila u Australiju. Kada su se njegovi roditelji razdvojili, Patricia je odvela Reeves-a i njegovu mlađu braću i sestre u Njujork i, na kraju, u Toronto. Radila je kao kostimograf. “Moja mama je imala svoj atelje”, priseća se Reeves, “u kojem bih sakupljao igle i čistio vikendom za novac”. Mnogo puta je rekao da nikada nije imao suštinsku vezu sa svojim biološkim ocem, ali je u njegovom životu postojao očuh, Patricijin drugi muž Paul Aaron, koji je igrao važnu ulogu u njegovom ulasku u filmsko stvaralaštvo.

“Verovatno sam imao 15 godina? Bio je to moj letnji školski raspust. A roditelji se uvek pitaju, kao, šta da radim sa ovim detetom preko leta? Znam, učinićemo ga asistentom produkcije na filmu!” Aaron je bio reditelj koji se spremao da počne da snima šaljivi akcioni film pod nazivom A Force of One, sa Chuck Norris-om u glavnoj ulozi. Reeves je uzet kao deo ekipe. On je donosio stvari. Upravljao je masama tokom snimanja na otvorenom. S ponosom se priseća kako je donosio Sprite holivudskoj legendi Claudette Colbert. U međuvremenu, on mi kaže: “Gledao sam fore i trikove, gledao glumce, video sam kako filmski set zaista funkcioniše, liste poziva, generator, svetla, vreme za ručak.

Film predstavlja apsolutnu posvećenost. Volim apsolutnu posvećenost.

Njegov glavni zadatak je bio da vuče kante leda kako bi sva pića i grickalice na setu bili hladni. Kada pitam da li je ova uloga ikada bila ponižavajuća, Reeves bi napravio grimasu na licu i protestovao. “Ne, čoveče, mogao bih da počnem da vučem led odmah. Film je praktičan. Volim apsolutnu posvećenost.” Zaista, postoji mnogo izveštaja o Reeves-ovom stavu dobrog momka na setovima (nedavno su se na internetu pojavile slike kako on kotrlja tešku opremu uzbrdo tokom snimanja filma u Parizu), kao i verodostojna svedočenja o njegovoj svakodnevnoj velikodušnosti. Tajne dobrotvorne donacije. Vožnje stranaca u nevolji. O Reeves-u je Sandra Bullock nedavno rekla: “Mislim da nema nikoga ko ima nešto užasno da kaže o njemu”.

Nakon iskustva sa The Force of One, kaže, nastavljajući priču o svojim mladalačkim danima, upisao je školu scenskih umetnosti u Torontu. “Na godinu dana”, požuruje da doda. “Nisu me primili nazad sledeće godine.” Loše ponašanje? Ja pitam. “Moj stav je uvek bio da su postojale umetničke razlike između direktora i mene”, kaže on.

A šta je istina iza te rečenice?

Reeves se namrštio. “Pretpostavljam da sam bio malo nestašan. Bio sam tip čoveka koji uvek pita “Zašto?”. Bio sam tip čoveka koji uvek pita “Kako to?”

Do tada, Reeves je već dobijao glumačke poslove, i plaćene (reklame za kukuruzne pahuljice) i neplaćene (amatersko pozorište). “Živeo sam u kući prijatelja. Imao sam dovoljno novca. Napustio sam Toronto kada sam imao 20 godina i odvezao se u Holivud.” Otišao je na audicije u gradu (bolje mu je bilo na onim posle 11 sati) i dobio nekoliko dobrih sporednih uloga, naročito pored Dennisa Hoppera u filmu “River's Edge” 1986. Od 1988. krenuo je njegov vrtoglavi uspon, akumulirajući nezaboravne uloge u Dangerous Liaisons i Parenthood i glumeći zajedno sa svojim prijateljem Alexom Winterom, u prvoj od tri “Bill & Ted” komedije.
Kada je Keanu imao oko dvadeset četiri godine, Ron Howard mu je u filmu Parenthood iz 1989. godine dao ulogu razularenog tinejdžera koji je voleo da se trka automobilima i izlazi sa kul, drskom devojkom koju je igrala Martha Plimpton. Uloga mlađeg brata Plimpton-ove pripala je Leaf-u Phoenix-u, koji je kasnije promenio ime u Joaquin i čiji je stariji brat u stvarnom životu bio dečko Plimpton-ove iz stvarnog života.

Tako je Keanu Reeves upoznao Rivera Phoenixa. River je u to vreme živeo u Gejnsvilu na Floridi, manje od dva sata od Universal Studios-a u Orlandu, gde je sniman Parenthood. Zbog svoje devojke i mlađeg brata, River je sve vreme bio na snimanju. Plimptonova i Keanu su se dopali jedno drugom od početka, ona ga je upoznala sa Riverom, a onda su troje starije dece — a ponekad i Joaquin, koji je imao samo trinaest godina — počeli da se druže.

Na ekranu, Keanu i Plimptonova su izgledali kao pravi, izmučeni, zaljubljeni mladi par na načine koji nisu uvek predstavljali rezultat jednostavne slučajnosti pri izboru glumaca.

“Jednostavno smo se svideli jedno drugom”, rekla je Plimptonova, objašnjavajući zašto su Tod i Julie postali jedan od najupečatljivijih tinejdžerskih parova kasnih osamdesetih, što nešto govori. “Bili smo prijatelji. Lepo smo se provodili zajedno. Išli smo u Disney World. Išli smo na putovanja. Zajedno smo plesali uz album Michaela Jacksona “Off the Wall” u našoj prikolici. Svideli smo se jedno drugom.”
Film “Bill & Ted” izašao je dok su oni bili tamo, a Keanu, Plimptonova i River su otišli u bioskop da ga pogledaju. Zajedno su krenuli na put motociklima do—gde je to bilo, Key West-a? Niko nije siguran – da vide indi-rok bend Feelies. Plimpton-ova je imala samo osamnaest godina, ali je posle u baru pila pivo. “Igrali smo bilijar, a Keanu je otišao u kupatilo ili tako nešto, i odjednom su se svetla upalila i ja sam podigla pogled i tamo je bio policajac”, kaže ona. „A pandur je rekao: “Mogu li da vidim tvoju ličnu kartu, molim te?” A ja sam bila kao, Uf, sr….e, čoveče. I baš tada Keanu dolazi iza ugla i kaže: “Šta si to uradila? Jesi li popila gutljaj mog piva?” Pokušao je da me izvuče iz tog problema.”

Pitam Reevesa o tome kako je biti “Zašto?” momak – “Kako to?” momak - kada ste u isto vreme i glumac kojeg treba izabrati za ulogu. Ako mu je u kostima potreba da dovede u pitanje autoritet, kako je bilo potčiniti se volji svemoćnih reditelja?

“Kako ja to vidim”, kaže on, “posao se svodi na istraživanje “Zašto?”, istragu “Kako to?” Ulazite u saradnju sa režiserom da biste dobili te odgovore. Kada nemate dogovor, kada ste u sukobu – a, da, bilo je situacija u kojima je moj odnos sa režiserom bio suprotstavljen, možda sam ponekad bio emocionalno nezreo, možda sam viknuo nekoliko puta “Jebote!” – onda to prelazi u bitku u prostoriji za montažu. Srećom, imao sam samo nekoliko takvih slučajeva. Takođe, neću reći imena tih filmova.”

“Zanima me svako s kim razgovaram”

Snimio je šezdeset osam filmova, svakog žanra. Walk in the Clouds: ljupku romansu iz Drugog svetskog rata. Constantine: natprirodne demonske stvari. Bill & Ted Face the Music: momci od pedeset godina. Da je sreo nekoga ko nikada nije čuo za njega, nikada nije gledao jedan od njegovih filmova i ko bi želeo da ga upozna, koja tri filma bi pomenuo toj osobi za početak? Šta je Keanu Primer? “Upoznati mene ili upoznati moj rad? Jer ako me upoznaš—“ kaže on, razmatrajući ovo. “Pretpostavljam da biste to mogli da uradite kroz moj rad.” On se mršti, razmišlja. “Daćeš mi tri? Dobro. Tri filma. Čoveče. Uf. [Duga pauza.] O moj bože. Tri filma. U redu, hajde da počnemo sa Matrixom—i kada kažem Matrix, hajde da uzmemo u obzir trilogiju—to je jedan. [Pauza.] Onda hajde da uzmemo Devil's Advocate. A onda hajde da uzmemo. . . treba nam nešto akciono u ta tri, pa hajde da navedemo Point Break.”

Reeves mnogo radi. To je često značilo da se njegovi projekti preklapaju, mešajući se na ivicama. Nekoliko godina kasnije, započeo je rad na trilogiji Matrix, produkciji koja je trajala do 2001. Prvi Matrix je bio nekvalifikovani hit. Zaradio je preko 350 miliona dolara u bioskopima širom sveta, prodao je rekordan broj DVD-ova i podstakao je priču u Njujork tajmsu pod naslovom “Kako je Matrix promenio pravila za akcione filmove”. Nakon toga, Reeves je počeo da radi na dva nastavka bez mnogo ideje o tome šta su njegovi reditelji imali na umu u pogledu nastavka priče. Ti režiseri, Lana i Lilly Wachowski, su od tada sugerisali da je priča koju su ispričali kroz trilogiju (o pronalaženju nečijeg pravog identiteta, odupiranju potiskivanju i konvencijama) alegorija trans iskustva. Reeves to nikada nije rekao u to vreme. Nije mnogo ljudi. U svakom slučaju, on je očigledno ponosan na posao koji je postigao sa Wachowski-jima. Njegovo shvatanje je: umetnost pripada pre svega njenim stvaraocima. Morate dati sve od sebe da ispoštujete njihove namere.                                     

Voleo bih da je bio tamo, pre dve decenije, da mi kaže ovako nešto mudro nakon što sam pogledao ta dva nastavka Matrix-a. Moje iskustvo gledanja je prolazilo kroz faze, prvo uzbuđenja, koje se postepeno pretvaralo u paniku i dosadu, da bi na kraju postalo kompaktno i jako razočarenje. Prvi Matriks mi se 1999. godine činio najmanje dosadnim filmom ikada snimljenim. Iznova i iznova sam nagađao šta bi moglo doći sledeće u priči. Nastavci su mi 2001. godine pružili prvi put osećaj umetničkog razočarenja: kako je nemoguće da nešto što je dobro zamišljeno ispuni sopstvena neograničena očekivanja.
Kada ovo kažem Reeves-u, on je saosećajan. Treći Star Wars film je predstavljao njegovo veliko razočarenje, kaže on. Imao je 19 godina kada je izašao “Return of the Jedi”. „Ušao sam u bioskop, kao u fazonu: ”Vau, pitam se, da li će oni uraditi ovo, i da li će uraditi ono…?” A onda sam rekao: “O ne. O ne.” Reeves pročisti grlo. “Uf, tako da te potpuno razumem. Znam to iskustvo kao filmski gledalac. Ali samo pokušavam da pustim filmove na miru, znaš? Pokušavam da razmislim šta su kreatori hteli. To je njihovo umetničko delo, čoveče. Trudim se da dođem do njihove umetnosti i da je upoznam kakva god da je.”

Ovo je dobro izraženo, kao i Reeves-ov divan opis protoka vremena, kada opisuje decenije svog profesionalnog života koje su usledile nakon Matrix-a. Čini se da svaka godina, kaže, izmiče nešto brže nego prethodna, nešto što ga uvek podseća na okretanje točka audio trake. “Kad si mlad”, kaže on, “imaš veliki stari kolut te trake, zar ne? I tako izgleda kao da se polako okreće. Zatim, vreme prolazi, a na kolutu ostaje sve manje trake. Brže se okreće. Okreće se brže.”

Ekonomičan i elegantan po pitanju izbora svojih reči, Reeves je tu sposobnost povremeno koristio za objavljivanje poezije. Sarađivao je 2011. godine i ponovo 2016. godine na knjigama koje stoje na stočićima za kafu sa umetnicom Alexandrom Grant, a redovi njegovih turobnih stihova pojavljuju se pored Grant-inih jezivih crteža i fotografija. Holivudska zvezda koja ovako rizikuje i svoje ime posveti poeziji mora da očekuje stepen fascinacije, pa čak i skepticizma javnosti. Kao dodatak na intrigu ovih knjiga, od tada se pokazalo da je Reeves u romantičnoj vezi sa Grantovom. No način na koji mi priča o svom pisanju – bez stidljivosti, ali i bez hvale – čini da sve to izgleda kao prirodan izraz nekih izazovnih iskustava kroz koja je prošao u životu.
Pre mnogo godina, kada je Reeves bio u srednjim tridesetim, on i njegova tadašnja devojka izgubili su dete u kasnoj trudnoći. Ta devojka je kasnije i sama stradala u saobraćajnoj nesreći. Spoznao je i druge teške trenutke, uključujući gubitak svog prijatelja Rivera Phoenixa 1993. godine. (“Bio je posebna osoba”, rekao je nedavno o Phoenix-u. “Tako originalan, jedinstven, pametan, talentovan, žestoko kreativan. Promišljen. Hrabar. I smešan. I mračan. I svetao.”) Reeves mi uopšteno govori o tuzi, objašnjavajući da je njegova knjiga pesama “Senke” iz 2016. predstavljala pokušaj da je eksternalizuje, “kontekstualizuje tugu, čak i bude inspirisan njom, čak i pronađe izvesno zadovoljstvo u tome... Pusti [tugu] da se kreće, a ne da bude zarobljena u tebi... To je samo stavilo stvari u novu perspektivu koju bih mogao da nosim ili imam sa sobom.”

Da li je bilo katarzično, pitam, ponovo se osvrnuti na ta teška osećanja i preneti ih u stihove? “Apsolutno”, kaže on.

Pitam da li je bilo i emocionalnih troškova. Dugo, dugo razmišlja pre nego što odgovori: “Da. Ali, nadam se da imam dovoljno sredstava u banci da platim taj trošak”.

Ponovo pričamo o njegovom radu. U poslednjoj deceniji, Reeves kaže: “Želeo sam da uradim što više mogu pre nego što ta traka prestane da se okreće… Koliko ja sada imam godina”, retorički pita, “57? Otprilike kada sam napunio 40 godina, pojavila se ideja da stvaram više iz svojih umetničkih nedara.” To je značilo dva ili tri filma godišnje, sve od apokaliptičnih blokbastera (“The Day the Earth Stood Still” iz 2008. godine do samurajskih trilera (“47 Ronin” iz 2013. godine) do komedije u kojoj je dao glas animiranoj mački. Usred svega toga, kada je bio u kasnim 40-im, Reeves je debitovao kao reditelj, u kung-fu filmu iz 2013. godine “Man of Tai Chi”. On je zauzet, zauzet i stalno zauzet.
Verovatno najznačajniji film iz ovog dela njegove karijere predstavlja John Wick iz 2014. godine. Film o borbi bez izvinjavanja, napravljen je u saradnji sa dvojicom Reeves-ovih bivših kaskaderskih kolega iz Matrixa, Chadom Stahelskim i Davidom Leitchom. Imali su osnovni koncept koji se pokazao efikasnim. Šta ako su borbe koje su izveli u svom filmu bile ograničene onim što je sam Reeves mogao fizički da izvede? Rezultirajuće akcione sekvence su pružale visceralan, iznemogli osećaj, s kojeg je bilo nemoguće skrenuti pogled (verovatno dobijen zbog 50-godišnjaka koji se apsolutno iscrpljuje za naše zadovoljstvo gledanja) i John Wick je osvojio neočekivano veliku publiku. Reeves kaže: “Sećam se da sam pomislio:” Pitam se da li su Wachowski to videli. Pitam se da li im se dopalo.” Nikada nisam posegnuo za telefonom da ih to pitam.”

Javnosti se svakako svidelo ono što je videla i John Wick je od tada iznedrio dva nastavka, sa još njih koji treba da izađu 2022. godine i 2025. godine. U međuvremenu, Reeves je ponovo počeo da radi sa najmanje jednim od srodnika iz porodice Wachowski, na poslednjem Matrix filmu u režiji Lane.

Postoji priča da bi na prvom John Wick filmu, kada su budžeti bili najmanji, kaskaderi i kaskaderke protiv kojih se Reeves borio tokom tih dugih akcionih sekvenci, glumili da su mrtvi, ležali na minut na zemlji, a zatim ustajali i komešali se iza kamere kako bi svi bili iznova ubijani. Kako se moj razgovor sa Reeves-om privodi kraju, pada mi na pamet da je njegova dugačka, čudnovata i vijugava karijera bila pomalo baš takva. Snimaj. Snimaj. Malo se odmori. Snimaj ponovo.

Pre nego što se pozdravimo, podsetih ga na onu njegovu divnu analogiju, o odmotavanju trake za koju se čini da se sve brže okreće. Radeći tako redovno, tako nemilosrdno, da li je pokušavao da uspori protok vremena?

Reeves ozbiljno sluša pitanje, zuri u jednu stranu dok razmišlja kako da odgovori, i na kraju daje isti odgovor tri puta. “To ne usporava vreme. Ne usporava vreme. To ne usporava vreme.” Ponavljanje podstiče neku poslednju misao, a Reeves uzdahne. “Baš suprotno, to sve ubrzava.”