INTERVJU: LEONARDO DICAPRIO NECENZURISANO

Gluma Leonarda Dikaprija se uvek intenzivno doživljava: Hauard Hjuz koji gubi razum, Džordan Belfort koji se ponižava, Hju Glas koji preživljava uprkos svim preprekama. Gledamo na delu jednog od najvećih holivudskih glumaca svih vremena.

Nije izuzetak ni njegov najnoviji film “One Battle after another” (“Jedna bitka za drugom”). Dikaprio glumi lik sagorelog revolucionara Boba Fergusona, oca tinejdžerke Vile, koju igra Čejs Infiniti, u njenoj prvoj filmskoj ulozi. Pored njega u filmu igraju Tejana Tejlor majka koja ih je napustila, Benisio del Toro saveznik i Šon Pen negativac. „Jedna bitka za drugom“ je veliki film – akcioni film sa automobilskim poterama, špijunska priča sa pijanim i drogiranim tajnim agentom, i politički triler koji odslikava zanimljivo vreme u kome živimo. U suštini, film je priča o ocu i ćerki i šta znači biti tu za one koje volite. Film je takođe i veoma smešan.

Scenarista i reditelj je Pol Tomas Anderson, čiji filmovi – poput „Noći bugija“, „Magnolija“ i „Biće krvi“ – su neverovatni prikazi ljudske slabosti. Filmovi su duboki i često teški. Nekad su takođe urnebesni, i uvek izuzetno zabavni.

Njegov prvi film sa Dikapriom je „Jedna bitka za drugom“. Obojica retko daju intervjue, a njihov život i rad su predmet beskrajne radoznalosti i spekulacija. Letos su dva puta razgovarali: jednom u Leovoj kuhinji, i drugi put preko telefona. Snimili su svoje razgovore, a Anderson je i fotografisao Dikaprija u Los Anđelesu. Dali smo im podstreke, neke su prihvatili, druge ne baš. Ali rezultat je redak uvid u umove dvojice najsmelijih i najoriginalnijih ljudi Holivuda.

Pol Tomas Anderson: Da li ima nešto za čim žališ?

Leonardo Dikaprio: Reći ću ovo iako si ti tu prisutan: Najžalije mi je što nisam učestvovao u „Noći bugija“. Bio je to dubok film moje generacije. Ne mogu da zamislim nikoga osim Marka [Volberga] u njemu. Kada sam konačno video taj film, pomislio sam da je to remek-delo. Ironično je da mi baš ti postavljaš ovo pitanje, ali to je istina.

Anderson: Zašto nam je trebalo toliko dugo?

Dikaprio: Znam da je scenario „Jedne bitke za drugom“ dugo stajo na tvom stolu. Ta priča te je umnogome lično doticala i svakako je povezana sa svetom u kome živimo. Ali na kraju krajeva, želja da se snimi ovaj film bila je prilično jednostavna: želeo sam da radim sa tobom - Pole - već nešto oko dvadeset godina, i voleo sam tu ideju o liku sagorelog revolucionara koji pokušava da izbriše svoju prošlost, nestane i pokuša da živi neku vrstu normalnog života, podižući svoju ćerku.

Anderson: Fin je to lik, neko ko započinje želeći da promeni svet na krajnjoj levici, ali kako stari, postaje sve razdražljiviji i zatvoreniji.

Dikaprio: I živi u stalnoj paranoji. Bilo je zabavno stvarati lik koji je na čudan način hibrid obeju političkih stranaka i uverenja – i koji svakako nije Otac godine.

Anderson: Niko ne može da pobegne od neizbežnog, što za njega znači da bude otac i da iza sebe ostavi potomstvo. Dakle, ono što je neizbežno su srednje godine. Ono što je neizbežno je da zadovoljiš svoje potrebe. Ono što je neizbežno je da gledaš na sledeću generaciju sa prezirom jednostavno zato što ne rade stvari onako kako ti misliš da treba, drugačije rečeno „Oni to ne rade kao što smo mi to nekada radili“. I ono što sledi je da budeš mrzovoljan, bez obzira koliko si bio liberalni i previse optimističan u mladosti. Kada se baviš prozaičnim, svakodnevnim životnim bitkama, one te jednostavno iscrpe.

Dikaprio: Pogotovo ako živiš inkognito. Koje su opcije? Sedećeš tamo, mikrodozirati, pušiti travu i gledati stare revolucionarne filmove, i nećeš imati mobilni telefon, zar ne? Što je postala još jedna velika tema u filmu.

Anderson: Postaviću ti pitanje, a ti ćeš odgovoriti što brže možeš. Kada ne bi znao koliko trenutno imaš godina, koliko bi rekao da sada imaš?

Dikaprio: Trideset dve.

Anderson: Dobar odgovor. Ono što ćeš morati da uradiš je da istražiš šta se dogodilo kada si imao trideset dve godine, a zatim ćeš otkriti i razotkriti zašto je to bio tvoj odgovor. Evo kako se to odnosi na tvoj lik u filmu: Zaljubio se u ženu po imenu Perfidija. Slomila mu je srce na milion komadića, ponovo ga sastavila, ponovo ga smrskala, ponovo ga sastavila i još jednom ga smrskala za svaki slučaj. Ostavila ga je zaglavljenog u vremenu, nesposobnog da krene dalje. Ono što je neizbežno sa tako slomljenim srcem je da se sa njim dugo sedi i krčka. Sve što radiš je da stojiš u mestu. Uzgred, moj odgovor je bio dvadeset sedam.
Anderson: Pre četiri ili pet godina, kad sam došao kod tebe, scenario je verovatno već bio 80 posto gotov. Nikada nisam sasvim shvatio stav koji je priča imala po pitanju telefona.

Dikaprio: Uvek si bio zainteresovan za svet bez telefona.

Anderson: Znao sam da se tom pitanju mora posvetiti pažnja. Naveo si me na pomisao da je Vilino posedovanje telefona bio izbor da se pobuni protiv očevih želja. To je bila dobra ideja. Uvek je zabavno kada se to dogodi sa novom idejom, ta trenutna promena gde se prikloniš nečemu čemu si se potpuno protivio. To je bilo korisno za film.

Dikaprio: Radi se o generacijskom razmaku. Radi se o tome kako se ta ćerka i otac odnose jedno prema drugom i o tome da živimo u potpuno drugačijem svetu od sveta u kome živi sledeća generacija. Mislimo da to razumemo, ali u stvari ne razumemo. To je način na koji oni komuniciraju.

Anderson: Ako si iz generacije koja je ili uživala ili bivala izluđena neizvesnošću gde je neko ili kada će možda ponovo pozvati, ili razmišljala, moram da žurim kući do svoje telefonske sekretarice da bih saznao da li me je neko zvao, zamisli da ti je neko tada rekao da možeš da ideš naokolo sa telefonskom sekretaricom u džepu. Stav njene generacije je, zašto ne bih dozvolio nekome da zna gde sam svake sekunde tokom dana? Ne razumem u čemu je tvoj problem. Zašto ne bi snimio sebe kako plešeš? Kako možeš da plešeš a da to ne snimaš?

Dikaprio: Sećam se da su me moja mlađa sestra i njeni prijatelji pitali: „Kako je to bilo?“ Živeo sam u vreme kada je postojala telefonska sekretarica, i kada si imao nešto isplanirano, morao si ili da budeš tamo na vreme, ili da pozoveš sa javne govornice da proveriš svoju telefonsku sekretaricu da vidiš da li su ti ostavili poruku, ili vidiš da li će kasniti. A onda si morao da pozoveš njihovu telefonsku sekretaricu da bi oni mogli da provere svoju. Njihova reakcija je bila nešto kao „Vi sigurno nikada niste imali ništa isplanirao - kako ste uopšte komunicirali?“ Bilo je mnogo čekanja; morali ste da se držite dogovora.

Anderson: „Prošle godine si napunio pedeset. Da li ti se čini da je to pravo vreme za razmišljanje?“

Dikaprio: „Prošle godine si emocionalno napunio trideset pet.“

Anderson: „Imaš pedeset godina, ali emocionalna zrelost ti je trideset dve.“ Kakav je to osećaj?

Dikaprio: Dakle, pitaju za godine?
Anderson: Oni pitaju da li je to pravo vreme za razmišljanje.

Dikaprio: Pa, stvara osećaj kao da želiš da budeš iskreniji i da ne gubiš vreme. Mogu samo da zamislim kako će se to razvijati u narednih nekoliko decenija. Gledam svoju majku, na primer, i ona jednostavno kaže tačno ono što misli i ne gubi vreme. Ne troši vreme pokušavajući da se pretvara.

Anderson: Da.

Dikaprio: Biti otvoreniji i rizikovati da se stvari raspadu ili rizikovati neslaganja ili rizikovati da kreneš različitim putevima, u bilo kom tipu odnosa de je reč – ličnom, profesionalnom – jednostavno više ne želiš da gubiš vreme. Moraš biti mnogo otvoreniji. Gotovo da je to tvoja odgovornost jer je mnogo veći deo života iza tebe od onog ispred tebe.

Anderson: To je dobar odgovor.

Dikaprio: Šta je to o ovom filmu što te je navelo da poželiš da mu posvetiš dvadeset godina?

Anderson: Politički filmovi mogu biti nalik moranju da jedeš povrće. Postoji mnogo izuzetaka, sjajnih političkih filmova; međutim, trenutno jedino što želim da vidim je priča sa kojom se mogu poistovetiti. I jedino što je važno je emotivno. Emotivno dolazi iz priče o porodici. Dolazi iz načina na koji volimo i mrzimo. Kada filmovi počnu da propovedaju, ja prestajem da slušam. Nemoguće je držati korak sa stanjem u svetu – zato je najbolje fokusirati se na stvari koje nikada ne izlaze iz mode. Možeš saznati šta nikada ne izlazi iz mode tako što ćeš shvatiti šta će u priči biti ono što publiku zaista zanima. Naše pitanje je: Može li otac pronaći svoju ćerku? Ili: Šta znači biti porodica

Dikaprio: Smatraju te arthaus rediteljem. Da li bi ti to tako nazvao? Kako bi to nazvao?

Anderson: Pa, nema potrebe za vređanjem.

Dikaprio: Ne, koji je pravi izraz za to? Ne snimaš izrazito komercijalne filmove, recimo to tako. Ti si pisac, reditelj. Imaš svoju viziju. Kako to reći?

Anderson: Prodaja ulaznica je dovedena u pitanje?

Dikaprio: Ne, ti ceniš velikobudžetne filmove, kao što je Marvelov film. Čuo sam te kako pričaš o Terminatoru 2 - o tome kako si pohađao filmsku akademiju i da je neko rekao: „Ako ste ovde da snimate Terminatora 2, na pogrešnom ste mestu.“ A ti si rekao: „Pa, jebi ga. Terminator 2 je prokleto sjajan film.“ Ovo je, za mene, verzija akcionog filma Pola Tomasa Andersona. Pomislio sam, potere kolima? Kako će Pol da uradi Francusku vezu? Šta će on da uradi što nismo već videli da je uradio Majkl Bej, a da to bude u  Polovom stilu?

Anderson: Pre dvadeset godina, počeo sam da pišem ovu priču, a suština je u osnovi bila da napišem akcioni film o poteri kolima. Vraćao bih se ovoj priči svakih nekoliko godina. Ponekad sam pomislio da bih voleo da adaptiram „Vajnlend“ knjigu Tomasa Pinčona, napisanu osamdesetih, o šezdesetim godinama. Ali vratio sam joj se početkom 2000-ih, razmišljajući o tome šta ova priča znači za to vreme. Prešao sam na potpuno drugu priču koja mi se vrtela, a koja je bila o ženi revolucionaru. Drugim rečima, dvadeset godina sam imao sve ove različite niti, i na neki način, nijedna od njih nikada nije izašla iz mode, jer šta god da se čini da se dešava politički izgleda da je uvek isto. Isto sranje, drugo pakovanje.

Dikaprio: Mnogi ljudi kažu da je „Jedna bitka za drugom“ bazirana na „Vajnlendu“. Nikada nisam čitao „Vajnlend“. Nikada mi nisi pričao o toj knjizi. Ima mnogo referenci na tu knjigu, ali sam je kasnije pročitao i vidim neke korena iz kojih je ova priča potekla i celu ideju o tome šta se dešava sa ovim revolucionarima u njihovom životu pošto napune šezdeset.

Anderson: Vajnlend je uvek bio pretežak za adaptaciju, pa sam ukrao delove koji su mi se dopali i prosto počeo da bežim kao lopov. Pretpostavljam da je to ono što svi mi pisci radimo - mi smo prokleti lopovi. Uvek mi se sviđala struktura Jadnika. Imate divlji i ludi prvi čin, a zatim uronite u priču i morate pokupiti delove olupine ili se morate suočiti sa izborima koje ste napravili u prvom činu.  Ovo je veoma dobra dramska struktura.

Dikaprio:U ovom delu postoje teme Ratova zvezda i Terminatora 2. Zanimljivo je videti kako si spojio svoju viziju duha vremena - onoga o čemu svi danas pričaju kad je reč o politici - sa  temama sa kojima se šira publika  može poistovetiti.
Anderson: Ti mitski likovi, barem oni na kojima su zasnovani likovi iz Ratova zvezda, ovde postoje oduvek i nikada ne izlaze iz mode. To je klasika „ništa se ne menja“. Priča o izabranom detetu i njemu suprotstavljenim silama koje su u potrazi za magijom – ovo je stara priča, ali dobra i svakako ona koja odgovara ovom vremenu. Kada uronite u priču koja funkcioniše, sledeće pitanje je ton, a naš ton je na kraju odražavao opšti ljudski karakter. Naš ton odražava apsolutnu apsurdnost ljudske prirode.

Dikaprio: Moj lik nije tipičan lik heroja tipa Terminatora koji ima neku supermoć, ili neku posebnu sposobnost, ali je jednostavno znate, neumoljiv?

Anderson: Pa, to seže nazad do—

Dikaprio:Zloslutnih medvedića. On je heroj otac modernih dana iz Zloslutnih medvedića.

Anderson: Tako je – ima on mnogo toga od Voltera Mataua iz Zloslutnih medvedića. Kada sam gledao filmove Nemoguća misija, oni obično počinju sa lozinkom koju Tom Kruz mora da razmeni. Maštao bih o tome šta bi se desilo ako bi Itan Hant samo jednom zaboravio tu lozinku? Da li bi osoba na drugoj strani linije rekla: „U redu je. Znam da si ti Itan Hant. Hajde da nastavimo.“ Ili bi rekla: „Izvini, znam da si ti Itan Hant, ali mi je i dalje potrebna lozinka.“

Dikaprio: Puno puta smo razgovarali o tome kako stvoriti lik heroja i utisak stvarnosti, a da to ne budu uvek viđeni tipični izbori. Rekao si mi: To je u neumornoj težnji da zaštiti svoju ćerku, da ne odustane, da bude tu za nju. To je priča o ocu i ćerki i kako postupiti u tim odnosima, čak i ako ste suočeni sa svim preprekama. U jednom trenutku smo pričali o tome da on ode u ekstreme Džona Vika. Rekao sam: Ne, dajte mi lošiju pušku, ili šta ako nema puške? Isključenje elementa nasilja iz njegovog lika bio je ključ za njegovo otvaranje.
Anderson: Takođe sam mislio da je zanimljivo to što nikada nismo znali kako će se tačno završiti. Ali mi se sviđa kako se na kraju završilo. Dramatična kulminacija je bila kada je Vila rekla: „Ko si ti?“ Spasavanje situacije je bilo kada ti si rekao: „Ja sam tvoj tata.“

Dikaprio: I to je ono o čemu se zapravo radi u ovoj priči.

Anderson: To je herojstvo. To je veće herojstvo nego pucati u nekoga. Spasiti nju znači reći: „Ja sam onaj koji je bio ovde sve vreme. Ja sam tvoj tata.“

Anderson:Ako je subota i menjam kanale i razmišljam: Šta želim da gledam? verovatno ću naići na nešto što ima neki element akcione avanture. Prvo što mi padne na pamet je “Midnight Run” („Ponoćna trka“). Otkako sam privi put video film „Ponoćna trka” sanjao sam da pokušam da napravim film koji je tako zabavan.

Dikaprio: Remek-delo.

Anderson:One nedelje kada je film izašao gledao sam ga tri ili četiri puta. To je vrhunac odličnog filma za široku publiku. Obično akcioni film gurnemo u fioku koja nam onemogućava da ga shvatimo previše ozbiljno. Postoje izuzeci, poput „Pobesnelog Maksa“, ali uglavnom ne dozvoljavamo da se naši akcioni filmovi mešaju sa našim dramatičnijim pričama, kao da ne možete imati dobru glumu i nekoga ko vozi auto ili puca iz pištolja. Ali „Ponoćna trka“ je kompletan paket.

Dikaprio: Nedavno sam razgovarao o tom filmu, i jedan veoma poznati komičar je rekao: „To je možda najbolja prokleta komedija sa dva čoveka ikada snimljena. Briljantan je.“ Kada mi je tata pričao o tome šta je gluma, odveo me je u bioskop u Berbanku da gledam „Ponoćnu trku“. Rekao je: „Želiš da budeš glumac, sine? To je onaj tip tamo - to je gluma.“

Anderson: Da li ikada gledaš neki od svojih starih filmova?

Dikaprio: Retko gledam svoje filmove, ali da budem iskren, ima jedan koji sam gledao više od ostalih. To je „Avijatičar“. To je prosto zato što je to bio tako poseban trenutak za mene. Radio sam sa Martijem [Skorsezom] na „Bandama Njujorka“ i deset godina sam nosao sa sobom knjigu o Hauardu Hjuzu. Skoro da snimim taj film sa Majklom Manom, ali je došlo do sukoba i na kraju sam tekst odneo Martiju. Imao sam trideset godina. To je bio prvi put da sam se kao glumac osetio suštinski delom produkcije, a ne samo kao glumac angažovan da igra ulogu. Osećao sam se odgovornim na potpuno novi način. Uvek sam se osećao ponosno i povezano sa tim filmom kao ključnim delom mog odrastanja u ovoj industriji, po prvi put, preuzimajući ulogu istinskog saradnika.

Anderson: Mogu da se zaustavim i pogledam ga u bilo koje vreme.

Dikaprio: Trebalo bi da razgovaramo o Adamu.
[Adam Somner je bio prvi pomoćnik reditelja rođen u Britaniji koji je radio sa Martinom Skorsezeom, Stivenom Spilbergom, Ridlijem Skotom i Andersonom pre nego što je preminuo od raka prošle godine. Bio je producent filma „Jedna bitka za drugom“.

Anderson: Naravno.

Dikaprio: Nije bilo nikoga kao što je on. Jedna od najmagičnijih stvari koje sam video u celoj svojoj karijeri bila je činjenica da je ovaj čovek išao do krajnjih granica da bi nekako sve doveo u red. Radio je sa najvećim rediteljima na svetu, i oni su mu verovali. To mi je omogućilo da posmatram tebe ili nekoga poput Martija kako žonglira sa toliko različitih odeljenja, koja imaju toliko različitih pitanja, zbog čega nemam goruću želju da se bavim režijom. Jer ja samo pokušavam da dokučim kako ću odglumiti deo teksta. Ulazio bih u spiralni vrtlog satima oko toga kako da ga izgovorim. Znam da nas obuzimaju emocije kada pričamo o njemu, ali jednostavno od njega nije bilo boljeg.
Anderson: Bez sumnje. Što se tiče tebe i mene, želeli smo da radimo zajedno dvadeset i pet godina ili tako nekako. Uvek je pravo vreme ono kada je pravo vreme. Ali otkada je radio sa tobom Adam je govorio: „Kreni. Stvarno će ti se dopasti. Kažem ti, jer sam radio sa obojicom nezavisno. Sada je vreme!“

Dikaprio: Nisam to znao.

Anderson: Bilo je lepo što se njegovo spajanje nas dvojice ostvarilo. Bio je priličan broj interesenata koji su stajali i čekali svoj red da dobiju usluge našeg čoveka Adama. Voleo bih da mislim da sam ja bio na čelu reda, ali svi znamo da se Stiven nalazio na čelu, jer je Stiven kralj. Ali radost davanja scenarija i čekanja na njegove povratne informacije i odobrenje, koje su uvek bile pune podrške, premda on nikada nije bio neko ko se uvek sa svim saglašavao. Neće ti reći da je nešto sjajno ako to nije. Što stvarno znači. Okruženi ste sopstvenim nesigurnostima i sopstvenim samopouzdanjem. Kada se jedan penje, kada drugi pada, imati nekoga ko je tako stabilan i siguran i koji pored talenta ima dobar ukus, pa to je sve što možete tražiti, a to je ono što je on bio. Ali on je takođe bio i neko ko zna kako da pripremi teren za glumca, da bude tih, da bude hladan, da ga pusti da radi svoj posao. Zato, znate, Danijel Dej-Luis nije hteo da bude na setu bez Adama Somnera jer je on držao situacju pod kontrolom. Zato se osećaš bezbednim.

Dikaprio: Sećam se da sam slušao Martijevu priču o Adamu kada smo snimali sekvencu orgija u filmu „Vuk sa Vol Strita“. Tamo smo po prvi put u istoriji kinematografije imali koordinatora intimnosti, verujem, jer je to bila prava Kaligulina orgija u boingu 747. Adam je radio sa koordinatorom intimnosti, i to je bilo kao ples. Adam bi govorio, gadan deo, gadan deo, nadgledaj ovo, gadan deo, gadan deo. Za Martija, to je bila jedna od onih Chia Pet saksija, sve je već bilo pripremljeno za njega.

Anderson: Ne znam kako će biti kada budemo morali ponovo da krenemo na posao bez njega. Biće to velika praznina.

Dikaprio: Čejs [Infiniti] je bila neverovatna.

Anderson: Da, bila je.

Dikaprio: Obavljali smo opsežan proces audicije, i u jednom trenutku ti si rekao: „Ovo je ona prava.“ A ja sam rekao: „Da, to je ona  prava.“ I to je bio njen prvi film.

Anderson: Počeli smo snimanjem tvojih scena sa njom. Sećam se da sam pomislio, stvarno ću danas obratiti pažnju na nju; mora da je veoma nervozna. I nije bila nervozna – možda i jeste, verovatno smo svi bili nervozni. Ali poenta je u tome što je ona odmah postala profesionalac. Snimili smo poslednju scenu na početku. Mislim da smo svi rekli: „Ovo nikada neće biti u filmu. Hajdemo da snimamo film i vratićemo se na ovo; ovde nikada nećemo dobiti ništa dobro.“ I gle čuda, mislim da smo dobili nešto stvarno magično.

Dikaprio: Ta poslednja scena – je veoma, veoma dirljiva. A onda je Tejana [Tejlor] bila apsolutno fantastična. Kakva sposobnost improvizuje i otelotvorenja tog lika.

Anderson: Tejana je bila najbolja kada joj jednostavno date zeleno svetlo da radi slobodno. Samo je pustite da kuva i vodite računa da snimate kako treba. To je najbolji način da se to uradi.

Dikaprio: I Šon, naravno.

Anderson:Šon Pen, mislim, on je za nas koji smo na početku, dovoljno star da bude heroj. Reakcija ti je, joj, to je glumac, to je čovek.

Dikaprio: Pošto ga poznajem toliko dugo, stvarno sam srećan što je dobio ovakavu ulogu, jer si odmah znao da to neće biti tradicionalna intrpretacija lika.  Znao si da će Šon doneti neki uvrnuti element. Imao sam samo jednu scenu sa njim.
Anderson: To je samo jedna u supermarketu, zar ne? Uvek ću pamtiti to kao sjajan dan, kada si neprestano gledao okolo, pitajući: „Hoćemo li zatvoriti ovaj supermarket?“ Ja sam rekao: „Ne, samo ćemo snimati.“ A onda blagajnica na kasi, usred tvoje scene, vadi telefon i počinje da te slika. To me je nasmejalo. Pretpostavljam da joj je posle nekog vremena dosadilo slikanje.

Dikaprio: Da li ti se sviđa ideja kontrolisanog haosa u onome što radiš?

Anderson: Da. Ne mislim da je to uvek dobro. Moraš da biraš kada misliš da će biti momenat. Postoje određeni trenuci kada pomisliš, želim da osetim kako nešto nepoznato ulazi. Snimali smo scenu u filmu „Pijani of ljubavi“ gde Adama Sandlera telefonom zove Emili Votson koja je u hotelskoj sobi. On stoji na ulici u Honoluluu, zove je i to je fantastično. Ali kada smo stajali tamo, rekao sam: „Pa, dobro je, ali malo nema dovoljno energije i ne znam šta bih još uradio da to popravim.“ Dok smo završavali dan snimanja, neko je rekao: „Ne možete ostaviti kamion ovde - sutra je taj veliki dan japansko-američke parade.“ I naravno, mi kažemo: „Čekajte malo, održava se parada? Mogli bismo da postavimo telefonsku govornicu baš tamo i snimamo usred parade? Hajde da se vratimo.“ To je bio onaj trenutak kada se odigrava nešto što je veće od vašeg filma. Ponekad ćete pretrpeti neuspeh. Ali postoje i drugi trenuci kada možete uhvatiti munju u boci. Adam je trebalo da se prilično naljuti na svoju sestru tokom jednog od ovih telefonskih poziva, i nekako gotovo da je to uspeo, ali ne sasvim. Bubnjari idu niz ulicu proizvodeći zvuk nalik plemenskim bubnjevima u istom trenutku kada njegov bes treba da dostigne vrhunac. Mora da je muzika uticala na njega. On, jebeno, kreće da dobija fantastičan napad besa; on se izbezumio.

Dikaprio: To je trenutak „ Ja ovde hodam!“, zar ne?
Anderson: Tako je. Imali smo dosta sreće sa nekim od takvih stvari u ovom filmu. Snimali smo ispod podvožnjaka autoputa, četrnaest metara od granice Tihuane, dok smo vršili raciju na imigracioni kamp. Nisam mogao da razlikujem prave imigrante koji su se šunjali preko granice od statista koje smo angažovali. Niko to nije mogao. Gledao bih ih kako hodaju u pozadini scene i razmišljao: Da li je to statista koji glumi prelazak granice u pozadini ili je to neko ko zaista prelazi granicu? I ispostavilo bi se da su to ljudi koji su zaista prelazili granicu.

Dikaprio: Recite mi nešto o rečenici iz Benisijevog lika. O slobodi.

Anderson: To je rečenica Nine Simon. Jedan novinar pita: „Šta je za Vas sloboda?“ A ona kaže: „Reći ću Vam šta je sloboda. Odsustvo straha. To je to.“ To nije bilo u scenariju, ali što smo dublje zalazili u snimanje, to mi je stalno odjekivalo u glavi. Ne bojte se. Nastavite. Postalo je savršeno da to ubacim u Benisijeva usta. I kao filozofija, to je nešto što svakako važi za mene. Sloboda znači da nema straha. Nadajmo se da svi možemo stići dotle.

Dikaprio: Šta misliš o stanju filmske industrije danas?

Anderson: Samo pokušavam da brzo živim unazad kako bih sačuvao svaki preostali delić starih vremena. To se zove poricanje i nostalgija – poželite mi sreću. Samo se delimično šalim. Ironija je u tome što je najbolji deo života stalno kretanje unapred. Kreće se samo u jednom pravcu, zato uskočite i držite se čvrsto. Svaka panika „nebo se ruši“ je izgovorena iznova i iznova. Najbolje je ostati smiren, držati glavu dole i posvetiti se poslu koji je pred Vama. Ostalo je samo buka. Volim naš posao i video sam ga kako cveta i jede sam sebe, a zatim se okreće i jača, a potom pravi iste greške koje je napravio godinama ranije. Kroz sve to, i dalje stoji na nogama. Ili drugim rečima, „Nikada me nisi srušio, Rej.“

Dikaprio: “Razjareni bik”.

Anderson: Kako se oporavljaš? Šta je šta? Šta radi džetseter poput tebe?

Dikaprio: Ironično, jer sam trenutno na jahti kod Hrvatske obale.

Anderson: Ne bih očekivao ništa manje. Preformulisaću pitanje: Da li te hvata tuga posle snimanja? Jer mene sigurno hvata. Kako je izbegneš?

Dikaprio: Mislim da sam dobar u tome jer pravim velike pauze između filmova. Radim stvari štedljivo, što znači da sam nestrpljiv da se vratim u svoj stvarni život kada završim sa snimanjem. Život se stavlja na čekanje kada snimaš. Sve staje i stavlja se u drugi plan u tvom stvarnom životu. Možda bi me više brinulo da suviše radim. Da idem iz filma u film, plašio bih se čemu se imam vratiti? Veoma sam srećan zbog toga.

Anderson: To ima smisla. Ponekad kada film počne, veoma je teško naviknuti se na to koliko malo strukture ima. Koliko je daleko od normalnog. Nedostatak sna, cirkuski način života. A onda, kada se završi, sto dana kasnije, veoma je izazovno vratiti se strukturi svakodnevnog života.

Dikaprio: Mnogo je teže za reditelje, po mom mišljenju. Mi možemo da idemo kući, do tenutka promocije, i vratimo se našem normalnom ritmu i to na mnogo drugačiji način.

Anderson: Što me dovodi do sledećeg pitanja: „O čemu brineš? Šta te drži budnim noću?“ Osim što govoriš gluposti dok promovišeš svoj film. Znaš šta, nemoj da odgovaraš na to.