FIDŽI: U DUBINU

piše: Maggie Shipstead

Pre putovanja u ovu zemlju treba da znate nekoliko osnovnih stvari: Fidži je tropski raj koji se sastoji od 333 ostrva sa 466 zaštićenih područja, okružen sa 3,37 miliona kvadratnih kilometara kristalno plave vode. Širom sveta je prihvaćen kao jedna od najsrećnijih zemalja na svetu, a gostoprimstvo njegovih stanovnika nadaleko je poznato. Meštani su izuzetno ponosni na svoju domovinu i uživaju u prilici da lepotu i kulturu Fidžija podele sa putnicima. Kada se radi o dočekivanju posetilaca širom otvorenih ruku, ovoj zemlji nema ravne. Njena predanost u održanju, pružanju regenerativnih putovanja i očuvanju kulture odnedavno je uvrstila Fidži u jednu od najodrživijih destinacija južnog Pacifika.

Očekivala sam da ću većinu svog vremena ovde provesti na vodi, odnosno u moru. Naprotiv, našla sam se jednog toplog majskog jutra u planinskom delu najvećeg ostrva na Fidžiju, Viti Levu, jureći u crvenom čamcu niz vijugavu, muljevitu reku, pokraj strmih litica, guste džungle i pitomih obala na kojima su meštani pojili konje ili lovili ribu tilapiju i indopacifičke močvarne rakove. Reka Sigatoka je jedna od najdužih reka ostrva Viti Levu. Njene plodne, obradive obale meštani još nazivaju „činija za salatu“. 
Nakon nekog vremena, kapetan broda, starosedelac sa Fidžija koji se predstavio kao kapetan Noks, odvezao je našu grupu od 14 putnika u senoviti plićak i isključio motor da bi nam ispričao anegdotu. Dok su zemljom u 19. veku vladali Britanci, misionari i sveštenici povremeno su se susretali sa nasilnom smrću jer su prekršili „tabu” tako što su dodirnuli glavu nekog od pripadnika ostrvskih plemena. Reč „tabu” je kapetan Džejms Kuk uveo u engleski jezik 1777. godine. „Fidži je nekad bio najgore ostrvo kanibala“, rekao je Noks. „A danas je Fidži najljubaznije ostrvo, šta kažete na to?“

Biserno bele plaže i kristalno čisto more glavne su atrakcije Fidžija. Međutim, po dolasku shvatam da su prave zvezde zapravo meštani. Plesom i pesmom žele da prenesu svoju bogatu kulturnu baštinu. „Talanoa Treks” i „Intrepid Travel” me ljubazno pozivaju već prvog dana putovanja da se pridružim jednoj od brojnih kava ceremonija. Ovi obredi povezuju niz pešačkih tura kroz tradicionalna planinska sela i nude višednevno kulturno iskustvo koje promoviše turizam zasnovan na lokalnoj zajednici, očuvanju kulture i zaštiti životne sredine. 
Tačno je, ništa se ne može uporediti sa zvučnošću fidžijske reči bula. Ovaj pozdrav čujete na svakom koraku. Svi ga izgovaraju, čak i strancima u prolazu. Istorijski gledano, ova zemlja je mešavina mnogih kultura. Nalazi se na raskrsnici puteva u srcu južnog Pacifika i povezuje istočnu Melaneziju, prvobitno naseljenu afričkim narodima, sa zapadnim krajevima Polinezije, naseljenu migrantima iz jugoistočne Azije koji su nekada davno na ostrva doplovili čamcima i kanuima s dvostrukim trupom. Danas je nešto više od polovine od 900 hiljada stanovnika Fidžija domorodačko stanovništvo ili iTaukei, a gotovo 40 odsto populacije je indijskog porekla. Oni potiču od unajmljenih radnika dovedenih da rade na plantažama šećera za vreme britanske kolonijalne vladavine. 

Kapetan Noks je preusmerio čamac nazad ka sredini reke i nastavili smo ka prvom od 17 sela uključenih u naš izlet. Neko je na putu iz strahopoštovanja upitao da li postoje tabui koje treba da imamo u vidu. Ženama su dodali sarong da ih skromno omotaju oko struka, što je bilo pravilo. Noks nas je podsetio da ne dodirujemo nikoga po glavi i da ne nosimo šešire. Ali izgleda da su se stvari smirile od vremena nesrećnih kolonijalista, jer čim smo stigli u selo Mavua, naš lokalni vodič Džeri nas je uverio u to da ne moramo da skidamo šešire. „Sve je u redu", rekao je. „Danas je vruće.”
Mavua je skromno, tipično ruralno, domorodačko mesto: nekoliko desetina jarko obojenih kuća od cementa sa krovovima od ćeramide, crkva, zajednička sala, kokoške i deca koja šetaju selom. Stanovnici se uglavnom bave poljoprivredom. Žene iznose višak proizvoda za prodaju na lokalne pijace vikendom, dok muškarci sa psima i noseći koplja idu u lov na veprove. „Nastojimo da živimo kako su živeli naši preci“, rekao je Džeri. 

U zajedničkoj sali, prostranoj prostoriji s gredama i prozorima s rešetkama dočekalo nas je 30 seljana uz obred kave. Omiljena širom južnog Pacifika, kava je smeđi napitak zemljanog ukusa napravljen od pasiranog korena grma iz porodice bibera koji se zove jakona. Prvi gutljaj ovog napitka uzrokuje blagu obamrlost na jeziku, a kako nastavljate s njegovim ispijanjem polako se opuštate. Ukoliko popijete previše, možete da se osetite prilično nepokretno. Fidžijci su strastveni ljubitelji kave koju nazivaju grog, a zajednički čin pijuckanja kave dugo je bio sredstvo za izgradnju odnosa i smirivanje nesuglasica. 
Dok se kava pripremala, seoski poglavica i najstariji čovek u našem čamcu (dakle naš „poglavica“) učestvovali su u ritualnom dijalogu uz povremeno tapšanje i pijuckanje kave. Dok su se prenosili biloši — tradicionalne čaše za ispijanje kave — počela je da pada jaka kiša, bubnjajući po krovu. Žene u haljinama sa šarenim uzorcima ukrašavale su nas salusaluom - vencima od lišća. Pred otvorenim vratima čekali su seoski psi, privučeni mirisom ručka. Sedeli smo na podu u dugim redovima i jeli kasavu i banane, zelje, roti hleb, slatkoprženi hleb, ramen sa kari sosom, piletinu. Nakon toga su muškarci zasvirali gitare i ukulele i svi smo veselo zaplesali širom sale, držeći se oko struka, smejući se i znojeći. Zatim smo poleteli nazad ka čamcu po kiši koja je pljuštala. Čamac je urlao dok ga je kapetan Noks vrteo u uzbudljivim krugovima. 
Kasnije, u prostranom odmaralištu Nanuku Resort Fiji na južnoj obali Viti Levua gde sam odseo, pripredili su mi privatnu ceremoniju kave. Kulturni ambasador letovališta, poreklom iz naroda iTaukei po imenu Džošua Kakotini, organizovao je ceremoniju u kojoj su učestvovala četiri krupna muškarca gola do pojasa. Okupili su se oko velike drvene činije da pripreme kavu. Džošua je tokom ceremonije objašnjavao kako su se tradicionalne prakse promenile od pandemije. Ispričao je da su žene ranije žvakale koren jakone, umesto da ga tuku. „Pandemija je iz korena promenila naš način života“, rekao je Džošua. „Mi verujemo u zajednicu i deljenje. Ali moramo da se prilagodimo situaciji da bismo preživeli. Želimo vam dobrodošlicu rečju „Bula!“ što znači da iskazujemo poštovanje prema vama.” Pokazao mi je kako treba da tapšem da bih dobio svoje bilo – ljusku kokosa uz kavu. Zatim mi je rekao da treba da kažem „Bula!“ i popijem sve u jednom gutljaju. Učinio sam to, usne su mi utrnule. „Kultura Fidžija se menja“, primetio je. „Jezik. Način na koji se oblačimo. Način na koji živimo. Ali kava ostaje ista.” 
Bula znači „zdravo“, ali znači i život. Fidži je zaista mesto koje budi vaša čula i podseća vas na to da ste živi. U cvatu je, šaren, živahan. Niko vam neće dozvoliti da dođete ili napustite neko mesto, a da niste otpevali pesmu dobrodošlice ili oproštaja. Uz ivice puteva pasu konji, a deca u školskim uniformama šetaju ili stopiraju. Dečaci nose suluse, a devojčice su u haljinama bez rukava u koralnoj ili boji mente. Štandovi s hranom se takmiče u davanju imena svojim lokalima poput Road Krill, Cannibal Country, Cuppabula. Meštani prodaju voće, koren jakone i lance sa komadima ribe na jednostavnim štandovima uz cestu. Turistima se nude izleti ronjenja s morskim psima bez kaveza, snorkeling i ronilački izleti, sve uz prikaz laminiranih fotografija na kojima su grebeni prepuni ribe. Voda, svuda oko nas.

Jednog dana sam otišla da ronim na malo privatno ostrvo s Keli-Don Bentli, meštankom iz obližnje luke koja je morski biolog u odmaralištu. Ronili smo preko grebena u toliko plitkoj vodi da sam se jedva usudila da pomerim peraje. Male crne grebenske ribice izronile su iz korala kao da žele da nas uplaše. Jato srebrnastih careva bleštalo je oko nas kao skup letećih tanjira. Keli-Don je objasnila da su na Fidžiju uveli poznatu praksu da zaštite morske resurse. „Sarađujemo s lokalnim šefom u nadi da će ovo područje proglasiti tabuom“, rekla je, pokazujući na vodu između nas i obližnjeg ostrva. 
Koralni grebeni Fidžija su prava riznica morskog biodiverziteta koja svojom lepotom ljubitelje ronjenja ostavlja bez daha, kao živopisni podvodni svet iz filma „Potraga za Nemom“. Morski rezervat Namena Marine Reserve na Fidžiju smatra se izvorom inspiracije za popularni film. Piksarov tim za animaciju je ovde zaronio u podvodno istraživanje da bi zabeležio čaroliju okeana. Ovo je mesto čijom sam magijom opčinjena i sama. 

U društvu stručnog ronilačkog tima iz odmarališta Žan-Mišel Kusto i naoružana naprednom tehnologijom ronilačkog računara Apple Watch Ultra 2, penjem se na visoke stubove grebena poput australijskog zubara iz Potrage za Nemom. Međutim, ovakvi grebeni su danas ugroženi, a Fidži prepoznaje njihovu važnost za životnu sredinu, svoje stanovnike i prihode od turizma. Stanovnici su posvećeni njihovoj zaštiti i obnovi dok posetiocima pružaju priliku da daju svoj doprinos. 
Širom južnog Pacifika tabu je sveta zabrana koja se tradicionalno nije koristila samo za sankcionisanje nepoželjnog ponašanja, već i za upravljanje resursima zajednice. Ako je poglavica odlučio da se planina previše koristi za lov na divlje svinje, mogao ju je na primer proglasiti tabu sve dok se populacija divljih svinja ne obnovi. Nakon što je prekomerni ribolov na Fidžiju dostigao zabrinjavajući nivo 1990-ih, zajednice su se udružile kako bi oživele praksu tabuiziranja grebena. Tako su ribe mogle da se razmnožavaju i rastu u miru. Ovakav sistem nije u potpunosti efikasan (sprovođenje mera je problem), ali se radi o fascinantno modernoj primeni drevne ideje. „Održivost nije samo pitanje životne sredine“, rekla mi je Kelli-Don. „Ono je društveno-ekonomsko, kulturno i ekološko pitanje.“

Na privatnom ostrvu Kokomo, luksuz je toliko zagarantovan i sveprisutan da deluje nenaporno, ležerno, čak i domaće. Kokomo je projekat australijskog milijardera za nekretnine Langa Vokera i obuhvata 140 hektara ostrva Jokov Levu južno od Viti Levua koje je 45 minuta leta hidroavionom udaljen od međunarodnog aerodroma Nadi na Fidžiju. Dok smo se približavali, bosonogi pilot je spuštao avion preko akvamarinskog plićaka koji se nalazi oko grebena Veliki astrolab. Napravio je krug iznad zelenog dela zemlje u obliku boce koja je s obe strane svog vrata duž dugih peščanih plaža prošarana redovima vila. Nežno smo dotakli vodu.
Na Kokomu se nalaze ukupno 21 vila i 5 većih rezidencija. Smeštene su u kompleksu koji je napravljen tako da liči na idealizovanu verziju divljih džungli Fidžija. Gusti, bujni zeleni redovi cvetnih palmi, žbunje i biljke banane širokog lišća isprekidane ukrasnim pacifičkim ti biljkama smeđe boje i razbokorenim cvetovima belog frangipanija. Gosti su uglavnom Australijanci ili Kiviji, često i čitave porodice. Tu je smešten i spa centar, terasasta organska farma od 5,5 hektara i plutajuća platforma pored glavne plaže s koje gostima piće može da se dostavi pedalinama. Sašimi koji poručujete u sobu je svež, jer će vam osoba s druge strane žice reći da mora da proveri sa „momcima” da li je riba već ulovljena. Predvorje i glavni restoran nalaze se u velikoj, drvenoj zgradi sa slamnatim krovom, skromno nazvanoj „The Beach Shack.“ Drugi restoran „Walker d’Plank“ se uzdiže nad plićakom u kome patroliraju crnorepi grebenski morski psi. 
Moj vodeni način života doživeo je procvat. Mogla sam da plivam u svom privatnom bazenu ili da prošetam nekoliko koraka do plaže, prolazeći pored stabla u pupoljcima prepunog crnih leptirova. Mogla bih da ronim na svojoj plaži ili da odem na jedan od čamaca sa morskim biologom iz plemena iTaukei Vivijanom Taubera i saznam više o projektu restauracije korala ili, kao što smo i uradili jednog poslepodneva, da potražimo raže. Obeležavanje raža je jedan od projekata zaštite kojim se bavi ovo odmaralište. Vozili smo se preko vode zamračene oblacima do stanice za čišćenje na susednom ostrvu, mestu na kome se ogromna stvorenja druže i dopuštaju manjim ribama da sa njih grickaju parazite. „Ovde je previše tiho“, rekla je Vivijana, gledajući u more. Upravo tad se začuo pljusak na srebrnastoj površini, snažan poput eksplozije: skuša. „Ogromno jato!” obradovala se Vivijana. Na udaljenom ostrvu gde je odrasla, sve vreme je provodila u okeanu. „Biologija mora je uvek bila moja strast“, rekla mi je. „Neko vreme sam se kajala što sam je studirala, jer nisam mogla da nađem posao. Ali sada. . . .” Nasmešila se. Sada je tu bio Kokomo. Kada se raže nisu pojavile, bila je razočarana kao posetilac koji dolazi prvi put i nikad nije video ražu. Ponašala se kao da ih inače ne viđa svakog dana. „Baš sam želela da vidim barem jednu!” uzviknula je. 
Pretposlednjeg jutra bila sam pre zore na glavnom pristaništu u Kokomu. Čekao me je ribarski čamac na dva nivoa od 150 m, kao i Džega Krosingem, australijski imigrant i majstor sportskog i podvodnog ribolova. 

Pošto riba unutar grebena nije grizla, krenuli smo ka pučini gde talasi biju o zaštitni koral Astrolaba. Čamac se snažno probijao sa štapovima raširenim poput krila. Imali smo šest udica. Jedna riba je cimnula udicu i mene su poslali da je upecam. Namotavala sam udicu boreći se, dok mi je ruka gorela i izvukla skoro metar dugu duginu trkačicu iz vode. „Mala je“, rekao je Džega, bacajući ribu u hladnjaču ispunjenu ledom što nije bilo u skladu sa pravilima kuhinje. „Biće dobar sašimi za osoblje.” Ostali smo napolju još nekoliko sati, ali riba više nije pokazivala interesovanje. „Dobro si prošla “, rekao je Džega kad smo se vratili na pristanište Kokomo i isprva sam pomislila da me provocira zbog sitnog ulova, ali je dodao: „99,9 odsto ljudi bi dobilo tešku morsku bolest do sad.”
Odlaskom na greben shvatam da je svaka nacija okružena okeanom zapravo divlje mesto kojim upravlja voda, u dobru i u zlu. Dok olujna voda štiti morski život koji se odvija ispod površine, istovremeno može da učine da se pomorci ploveći po njenoj površini ozbiljno razbole. Zagrejano more ugrožava grebene koji štite ostrva i stvorenja koja žive u njima i kojima se hrani lokalno stanovništvo. Propustili smo raže, ali možda su bile zauzete negde drugde. Nikada nećete moći da vidite i uradite sve, ali zaista vredi napustiti odmaralište i ući u različite vode. Tamo se odvija život u svoj svojoj složenosti. Tamo je bula. 
BITNE STVARI OKO PUTOVANJA

GDE DA ODSEDNETE

Većina odmarališta na Fidžiju nalazi se uz obalu dva glavna ostrva, Viti Levu i Vanua Levu, a mnoga nude privatne transfere za goste. Netaknuto privatno ostrvo Kokomo (od $2,100 | kokomoislandfiji.com) u južnom arhipelagu Fidžija spaja vrhunski luksuz i održivost. Lokalne zanatlije stvaraju ugođaj, a riba na koja vam se nađe na tanjiru izvađena je iz vode pre maksimalno nekoliko sati. Greben koji se nalazi tik pored odmarališta je ostvarenje sna svakog ronioca, a vrhunsko osoblje će udovoljiti svakom važem hiru, bilo od ronjenja sa ražama do poručivanja savršeno pečenog Tomahok odreska u 3 sata ujutro (u cenu all-inclusive paketa uključena je i 24-časovna usluga u sobi.) Na Viti Levu, odmaralište „Nanuku Resort Fiji“(from $650 / nanukuresort.com) je pametan izbor za one koji između ronjenja u okeanu i spa tretmana žele da istraže sela i kulturu malog ostrva. Dok su tamo, gosti mogu da odu na rafting kroz vulkanske tunele i pešače kroz šume mangrova. U blizini aerodroma, sofisticirani hotel „Intercontinental Fiji Golf Resort and Spa“ obuhvata 35 hektara tropskih vrtova i plantaža kokosa na Tihom okeanu. 
NE PROPUSTITE

Iako možete očekivati aktivnosti kao što su ronjenje i jedrenje u svim odmaralištima na Fidžiju, postoji mnogo toga za otkriti van imanja. Na Viti Levu, moćna Sigatoka jedna je od najdužih reka u ovoj zemlji, a Safari na reci će vas odvesti pokraj smaragdnih obronaka i autohtonih sela dok vam pripovedaju o njihovoj istoriji. Ekološki nastrojena agencija za pešačke ture „Talanoa Treks“ vodi planinare kroz raskošnu unutrašnjost Fidžija sa gustim šumama i vodopadima. Najbolje vreme za uživanje u lepom vremenu i plažama je od maja do septembra, kada se završi sezona ciklona.