Ibiza Gran Hotel
JET SET

01 Aug 2020

MARLON BRANDO: ŽIVOTNA PRAVILA HOLIVUDSKOG EKSCENTRIKA

1947. odigrao je svoju najveću pozorišnu rolu – Stanleyja Kowalskog, brutalnog tipa koji siluje svoju snahu, krhku Blanche du Bois u Tramvaju zvanom želja (Streetcar Named Desire) Tennesseeja Williamsa, u režiji Elia Kazana...

Neposlušan, kapriciozan, uvek u otporu prema svemu i svima, a u tome neodoljiv i ubedljiv. Kada bi stao na scenu, njegov talenat i energija gutali bi sve drugo. Pre 70 godina Brando je kao Kowalski u Tramvaju zvanom želja osvojio publiku, holivudske agente i filmsku industriju, u kojoj je nastavio da igra isključivo po sopstvenim pravilima

Jedino što glumac duguje publici jeste da ne bude dosadan, govorio je Marlon Brando, čiju su glumačku karijeru i život obeležili usponi i depresija, glumačke bravure koje ga stavljaju na listu najvećih glumaca svih vremena, ali i lične tragedije. Čitav njegov život deluje kao film u kojem je konstanta duboko poniranje u najdublje i najtamnije kutke psihe, ponekad čudne i mračne.
Rođen je 3. aprila 1924. godine u Omahi, u državi Nebraska. Odrastao je u Ilinoisu, a pošto je zbog „nestašluka“ izbačen iz nekoliko škola i proteran sa vojne akademije, otac pristaje da finansira njegovo obrazovanje. Sa 19 godina seli se u Njujork i uči glumu kod Stelle Adler u Lee Strasberg’s Actors’ Studio, a toj ženi pripisuju se zasluge da je inspirisala Brandovu karijeru otvarajući mu svet literature, muzike i pozorišta.

Bio je poznat po svom posebnom pristupu radu i životu. Jednom je glumici Pat Quinn pokonio ogrlicu od „čistog ljudskog skalpa“

Pošto je u čuvenom glumačkom studiju savladao tzv. metodsku tehniku glume, koja naglašava unutrašnju motivaciju likova na akciju, debitovao je na Broadwayju u komadu I Remember Mama  (1944). Nakon uloge u Truckline Caf (1946) njujorški pozorišni kritičari proglasili su ga najperspektivnijim glumcem Broadwaya, a 1947. odigrao je svoju najveću pozorišnu rolu – Stanleyja Kowalskog, brutalnog tipa koji siluje svoju snahu, krhku Blanche du Bois u Tramvaju zvanom želja (Streetcar Named Desire) Tennesseeja Williamsa, u režiji Elia Kazana. Ta uloga privukla je holivudske lovce na talente, Brando je kao magnet privukao pažnju sveta, a i danas, 13 godina nakon što je umro, sve vezano za Branda vredno je pažnje.
Marlon je imao običaj da se vozi metroom sa komadima hleba u ušima

U Holivudu Brando debituje kao paraplegični veteran iz Drugog svetskog rata u filmu The Men (1950)  Freda Zinnemanna. Za tu ulogu spremao se tako što je ceo mesec proveo ležeći u krevetu u bolnici za veterane. Samo godinu dana kasnije opet je bio Kowalski u filmskoj verziji Tramvaja reditelja Elia Kazana, uz Vivien Leigh, Kim Hunter i Karla Maldena, koji je doživeo ovacije publike i kritike i osvojio četiri Oskara.
Sledeći Brandov film Viva Zapata! (1952), opet u režiji Kazana a po scenariju Johna Steinbecka, prati uspon Emilijana Zapate od seljaka do revolucionara, potom je usledio Julius Cezar, a zatim i The Wild One (1954), u kojem je igrao vođu motociklističke bande i u kožnoj jakni na motoru Triumph stekao status mačo tipa.

Već za narednu ulogu borca protiv sistema u Na dokovima Njujorka (On the Waterfront) dobio je Oskara.

Do kraja pedesetih Brando je igrao Napoleona Bonapartu u filmu Désirée (1954), Skyja Mastersona u Guys and Dolls (1955), u kojem je pevao i plesao, te nacističkog vojnika u The Young Lions (1958), a njegovo ime našlo se u prvih 10 filmova box-office liste Holivuda pedesetih godina.
Pošto je previše voleo da jede, jedna od njegovih supruga vezala je frižider lancem

No, tokom šezdesetih njegova karijera imala je više padova no uspona, pogotovo nakon fijaska rimejka Pobune ne brodu Baunti (Mutiny on the Bounty) Lewisa Milestonea i Carola Reeda iz 1962, koji nije uspeo da povrati čak ni polovinu svog ogromnog budžeta. Brando je tumačio Fletchera Christiana, a tokom snimanja tog filma njegova arogancija dostiže vrhunac. Osim što je na setu imao česte izliva besa, kolege su izluđivali njegovi pokušaji da prepravlja replike u scenariju. I van snimanja imao je mnogobrojne ispade, previše je jeo i distancirao se od glumaca i ekipe. Njegov ugovor uključivao je stavku: 5.000 dolara za svaki dan nakon probijanja roka

Tada su ga toliko očarali predeli Tahitija da je odlučio da kupi ostrvce na koje se potom i preselio.
Zbog problema sa gojaznošću, tokom snimanja Pobune na brodu Baunti pocepao je 52 para pantalona

Brandova karijera ponovo je rođena 1972. legendarnom ulogom vođe mafije don Vita Corleonea u filmu Kum (The Godfather) Francisa Forda Coppole, za koju je dobio Oskara za najboljeg glumca. Međutim, odbio je Oskara u znak protesta zbog načina na koji Indijance tretiraju u Holivudu. Na ceremoniju šalje Indijanku u nošnji Apači plemena Sacheen Littlefeather da u njegovo ime odbije nagradu.

Godine 1995. tokom intervjua u emisiji Larri King Live Marlon je poljubio gospodina Kinga u usta
Brando je već naredne godine sa Mariom Schneider igrao u kontroverznom Poslednjem tangu u Parizu (Last Tango in Paris) Bernarda Bertoluccija, koji ima oznaku X i o kojem se i danas polemiše zbog scene silovanja. Naime, kako je Bertolucci priznao 2013, glumica nije znala šta će se dogoditi, Marlon je u dogovoru sa njim „glumio“ scenu silovanja, a Marijine suze bile su stvarne. Tom prilikom Marlon (48) rekao je Mariji (19) samo: „Ne brini, to je samo film.“Činjenica jeste da je ta scena glumicu dovela do emotivnog kraha i da je i sam Bertolucci priznao da je mladoj ženi uništio život, ali tek pošto je ona umrla.

Dok je pripremao autobiografiju, Marlon je pozvao Ursulu Andress da je pita da li je ikada imao seks sa njom

Brando je od tada dobijao ogromne honorare za epizode u filmovima – u Supermanu (1978) bio je Jor-El, a u Apokalipsi danas (Apocalypse Now, 1979) Francisa Forda Coppole odigrao je pukovnika Waltera E. Kurtza.
Nominovan je za Oskara za najbolju sporednu ulogu u A Dry White Season 1989, pojavio se u komediji The Freshman, igrao u filmu Don Huan DeMarco sa Johnnyjem Deppom 1995, a potom u loše primljenom The Island of Dr. Moreau 1996. Godine 2001. Brando je glumio vremešnog kradljivca dragog kamenja u The Score sa Robertom de Nirom i Edwardom Nortonom. Režirao je (neuspešno) i nekoliko filmova, a prvi je bio vestern One-Eyed Jacks.

Tokom jedne posete zoološkom vrtu Brando se takmičio u pljuvanju s pavijanom. I pobedio je

Ipak, iako je na snimanjima ubacivao dijaloge kad mu padne na pamet, ulazio na scenu i izlazio sa nje kad on misli da treba, sam osmišljavao svoje likove, Brando je svaki put svoje mlađe kolege impresionirao svojom energijom i samim prisustvom.
Koliko su ga kolege cenile, govori izjava Jacka Nicholsona kada je objavljena vest o Brandovoj smrti: „Tek kada je Marlon Brando umro, mi ostali popeli smo se jedno mesto naviše.“

Osim što je odbio da prihvati Oskara za Kuma u znak protesta zbog tretmana Indijanaca u filmskoj industriji, Oskara kog je osvojio za film Na dokovima Njujorka koristio je kao stoper za vrata.

I njegov privatni život bio je ispunjen ekscentričnim ispadima besa, preterivanjima i tragedijama. Previše je voleo hranu i mnogo je voleo žene.  Njegova najbolja glumačka ostvarenja jesu upravo ona koja su od njega zahtevala da pokaže bes i patnju, a koje je vukao iz detinjstva lišenog roditeljske brige.
Magazin Time piše: „Brando je imao krutog, hladnog oca ženskaroša i neostvarenu majku alkoholičarku, koju je obožavao – a osim obe prirode, nasledio je i njihovu nesposobnost da rešavaju konflikte.“ Za svoju majku Brando je jednom izjavio: „Bila je prelepa. Šteta što je najveći deo života provela na podu.“

U autobiografiji piše: „Da je moj otac danas živ, ne znam šta bih učinio. Nakon što je umro, pomislio sam: ’Bože, samo mi ga dajte živog osam sekundi jer želim da mu slomim vilicu’.“ A zabeležen je i ovaj Marlonov komentar: „Kada su od mene tražili da odglumim bes, samo bih ‘odglumio’ oca dok me tuče, i bilo bi savršeno.“

Pre nego što je počeo da se bavi glumom, Brando je radio četiri dana kao liftboj u robnoj kući. Dao je otkaz zato što je bio suviše stidljiv da objavi kada lift stigne na odeljenje za donji veš

Iako je Brando izbegavao da detaljno govori o svojim brakovima, čak i u autobiografiji, poznato je da se ženio tri puta. Otvoreno je koketirao sa homoseksualizmom, a biografi mu pripisuju avanture sa Merilyn Monroe, Marlen Ditrih, Grace Kelly, Jacqueline Kennedy.

Zvanično, Brando je imao jedanaestoro dece, od kojih petoro sa trima bivšim ženama, troje su sa svojom kućnom pomoćnicom iz Gvatemale, a ostalo troje dobio je iz afera. Jedan od Brandovih sinova, Christian Brando, osuđen je 1991. na 10 godina zatvora zbog ubistva Daga Drolleta, momka svoje sestre. Jedan od Brandovih komentara prilikom svedočenja na suđenju bio je: „Pokušao sam da budem dobar otac. Uradio sam sve što sam mogao.“ Kasnije je govorio da su advokatski troškovi ubrzali njegov bankrot.
Brandova ćerka Cheyenne veći deo života provela je u centrima za odvikavanje od droga i u mentalnim bolnicama, živela je na Tahitiju sa svojom majkom Taritom, a magazin People objavio je 1990. ovu Cheyenninu izjavu: „Prezirem svog oca jer me ignoriše iako sam njegovo dete.

Nakon smrti momka, Cheyenne je postala još depresivnija, sud joj je oduzeo starateljstvo nad sinom, a uoči Uskrsa 1995. napustila je psihijatrijsku bolnicu i obesila se u kući svoje majke.

Mlađani Brando vozio je motocikl po hodnicima škole, zaključavao je profesore u kancelarije, palio vatru, lomio školski inventar, zbog čega je izbačen iz nekoliko škola, uključujući i vojnu akademiju
Nekadašnji holivudski mačo lepotan sredinom devedesetih težio je preko 140 kilograma. Iako je u drugoj polovini života imao manje značajne glumačke poslove, sve Brandove role dokaz su njegove sposobnosti da istraži i iskaže delikatne aspekte ljudske psihe.

Pokušavao je da smrša tako što je visio naopačke, ali jedino je uspevao da izgubi dah zbog sopstvenog sala

Bio je jedna od najplaćenijih filmskih zvezda u Holivudu, a 1999. magazin Time svrstao ga je među 100 najznačajnijih ljudi 20. veka. Ipak, poslednjih godina živeo je od penzije iz udruženja glumaca. Preminuo je u 80. godini od fibroze pluća 1. jula 2004. u bolnici u Los Anđelesu. Debeo, dužan i slavan.

Z. Antonijević